U kriznim vremenima svoju priliku traže razni opskurni anonimusi, mešetari, egzibicionisti kako bi iskoristili stanje kolektivne emocionalne napetosti za svoje manipulativne performanse. Politika je u Srbiji pretvorena u disciplinu u kojoj su iskustvo i znanje zamenjeni galamom i prostaklukom, činjenice se povlače pred senzacijama, logika pred paranojom, pristojnost pred prostaklukom. Javnost se besportebno zamara političkom arheologijom koja rešenje za maglovitu budućnost traži u močvari prošlosti, dok se istovremeno publika obasipa kvazianalitičkim projekcijama zasnovanim na neproverenim i nepouzdanim pokazateljima političke astrologije.
Čitaoca će pre privući naslov koji upozorava na apokaliptičnu viziju budućnosti, nego na dosadni prikaz realnosti. Ljudi neretko iz dokolice i osećaja bezperspektivnosti ili utehu nalaze u relaksirajućim utopijama (sapunice, ljubavni romani) ili u destruktivnim kontrukcijama sutrašnjice. Oba puta su stranputice u lečenju maskirane depresije koja može progredirati u različite forme psihopatologije.
Stanje opšte zbunjenosti nije plod slučajnosti, već posledica temeljnog rada organizovane grupe koja godinama unazad eksploatiše i zlostavlja Srbiju. Udarna pesnica te grupe jesu mediji koji ubeđuju i zastrašuju i time zbunjenost čine još opasnijom. Iza te pesnice je mišićno-nervni sistem u formi, ali samo u formi političke stranke, dok krvotok obezbeđuje privreda sive zone i crnih fondova.
Oni nisu parazit koji je duboku skriven u organizmu i troši zalihe domaćina, oni su diler, droga i halucinacija zajedno, ceo paket u jednom. Odbacivanje te grupe je odricanje od narkotika, zato pored teške, ali sudbonosne odluke o prestanku daljeg samouništavanja moramo biti spremni i na bolnu apstinencijalnu krizu koja dolazi posle nje. Dvanaest godina smo uspeli da budemo u rehabilitacionom procesu, a onda smo posustali, izneverili sebe i vratili se staroj bolesti zavisnosti od zlostavljača, lažova, zločinaca. Naravno kroz prizmu opasnog narkotika koji ne prstaju da nam ubrizgavaju, oni su za žrtvu zapravo spasitelji, branioci, hranioci, zato se žrtva biološki i libidiozno vezuje za njih, zato je i proces odvajanja tako težak, zato su i posledice tako dramatične što je trovanje trajalo duže.
Kao što medicina napreduje, napreduju i bolesti koje medicina pokušava da pobedi. Virusi su sve zarazniji, bakterije sve otpornije, a otrovi sve smrtonosniji. Isto važi i za zablude. One su trijas halucinogena, opijata i „podizača“. Danas više nema hleba za tri dinara i Srbije do Tokija, nema Teslinog oružja i bombradovanje Londona. Laži su sofisticiranije, otrov se mora sakriti jestivom materijom i obavezno zašećeriti da bi žrtva što lakše progutala.
Stokholmski sindrom koji povezuje otrovane i trovača pojačava se svakim ponovljenim ciklusom, farsične jednočinke obično počinju kao drame, izgledaju kao komedije, a završavaju se kao kolektivne tragedije. Srbi su narod koji voli da peva u slavu svojih upropastitelja. Nama su se od nepodnošljivog broja poraza, pobede ogadile. Proklinjemo završetke oba svetska rata iz kojih smo izašli kao pobednici, ne možemo da se naviknemo na teret pobede i odgovornost pobednika. U porazu nemamo nikakvu odgovornost, a uz poraz ide i sažaljenje, jedna od najprimitivnijih emocija u čoveku. Volimo da se i da nas sažaljevaju, u tome vidimo neku patološku uzvišenost. I to je jedan od razloga zašto se bolje snalazimo kao poražena strana i u životu i u istoriji i u svemu ostalom.
I tako ćemo dok god otrov smatramo za nacionalni nektar.
Prvi korak ka detoksikaciji jeste uklanjanje izvora otrova.
Detronizacija Aleksandra Vulića neće značiti ozdravljenje smao po sebi, ali će biti moguće početi proces dekontaminacije. Tek onda sledi uklanjanje sistemskog efekta toksina, oporavak organizma u celini i pojedinostima. I na kraju rehabilitacija i navikavanje na život sa zdravim navikama, zdravom okolinom i zdravim ponašanjem.
Mi toksokolozi se trudimo da damo odgovor na sledeća pitanja-čime, kako i kada je nastupilo trovanje, a onda pokušavamo da ustanovimo i čime. Na žalost ili na sreću ne bavimo se onim ključnim pitanjem-zašto. Time se bave psihijatri koji nastupaju posle stabilizacije pacijenta i normalizacije kliničke slike.
Tako je i sa zabludama, politikom i narodom. Odstranimo izvor trovanja, počnimo sve vrste detoksikacije, menjajmo način života, navike, poglede na sebe i na svet oko sebe. Na kraju tog lanca lečenja odgovorićemo sebi na to teško, složeno, sudbinsko pitanje zašto. Taj odgovor biće naš kamen temeljac ne za novi početak, već brana za povratak na staru-zauvek.
dr Aleksandar Dikić
