Tokom perioda jednostrane američke globalne dominacije, krajem 20. i početkom 21. veka, mi Srbi smo jako loše prošli. Umnogome smo za to i sami krivi jer oni koji su nas predvodili, u svom ideološkom fanatizmu i geopolitičkom autizmu, nisu adekvatno shvatili značaj pada Berlinskog zida. Polazeći od toga nismo se na vreme pragmatično prilagodili realnosti kako bi što bolje zaštitili svoje nacionalne interese.

No, štagod tome bio uzrok, pošto smo u eri sveopšte premoći Vašingtona loše prošli, među prvima smo, i to s razlogom, prizivali geopolitički policentrizam, te smo već i njegove prve nagoveštaje, kamoli aktuelno produbljivanje, gorljivo pozdravili.

To je logički a ne samo emotivno utemeljeno, ali samo ako se racionalno postavimo u novim okolnostima. Jer, ne nastupa vreme sveopšteg mira i saradnje, već još intenzivnije i sveobuhvatnije dolazi surovo nadigravanje niza imperija i regionalnih sila (sa imperijalnim pretenzijama), u kojoj mali i slabi mogu da postradaju još gore nego kada je jedna sila nametala pravila igre.

Zato ne smemo ponovo da napravimo veliku grešku. Šanse koje će nam se otvarati idu ruku pod ruku sa ogromnim rizicima! Države trećeg i ko zna kog još manje prestižnog reda, polazeći od svojih interesa i mogućnosti, moraju krajnje hladno da posmatraju stvari i na temelju njih sistematski deluju, jer ulog je postao uistinu ogroman.

Možda su preterivanja generalizovane tvrdnje koje se javljaju u brojnim varijantama, od Biblije do iskaza raznih poznatih ljudi, čija suština je  da „nema ničeg novog pod suncem“. Drugim rečima, da se mnogo toga ponavlja te da se sve što smatramo novim nekada dogodilo. Međutim, to je potpuno tačno kada se radi o imperijama i državama koje žele da se među njih uvrste. Imperijalne igre su odavno opisane i uvek je njihov asortiman tehnički gledano istovetan.

Imperije su, to je ključno, odvajkada onoliko grabežljive i proždrljive u odnosu na slabe države, koliko im to druge relevantne sile dopuste. Sve je tu deo šire formule. Čim više nema pretvaranja da međunarodno pravo postoji, samo mogućnost da se dobije zaštita jednih faktora, sprečava ispoljavanje ekstremnih apetita drugih činilaca, prema onima koji se tretiraju kao poželjna lovine. I tu se više ne radi „tek“ o zaštiti dela nacionalnih interesa, već o njihovoj srži: mogućnosti da neka država opstane.

U prošlosti su one potpuno osvajanje i eliminisane sa mape sveta a ne samo teritorijalno sakaćene, što mi najbolje znamo iz sopstvenog iskustva sa Osmanlijama, a nije isključeno da se  nalazimo bukvalno na pragu reprize istog u svetskim razmerama (srećom to ipak ne počinje od nas). Naivno je to prevideti!

Mi Srbi otuda moramo pažljivo da razaznajemo dve bitne stvari – i da pri tome ne dopustimo da nam razum pomute kratkoročni ekonomski računi, ugao posmatranja proizašao iz naše unutrašnje politike sa površnim geopolitičkim afinitetima koji iz toga proizlaze, simpatije i antipatije nasleđene iz prošlosti a bez utemeljenja u sadašnjosti – ako ne želimo da se i naša državna egzistencija nađe na geopolitičkoj giljotini.

Radi se o imperativu argumentovane procene ko je za nas najopasniji imperijalni predator a ko predstavlja najsigurniji garant opstanka.

Poslednje je, da ne okolišim, nesumnjivo Rusija, kolikogod mnogi u nju zbor niza razloga bili razočarani. Jedno je pitanje npr. našeg Kosova, koje je od strane NATO snaga okupirano još 1999. godine i potom fazno predato pod kontrolu albanskih separatista, a drugo je elementarni opstanak same po sebi države Srbije u novonastalim okolnostima kada su imperijalne igre dobile neskriveni zamah.

Nema sumnje da bi jedino Rusija, uz nuklearne argumente koje ima za krajnju nuždu, bila zainteresovana da u „sudnjem momentu“ spreči uništenje srpske države.  Naravno, uz uslov da ona očuva bliske odnose sa Moskvom.

Dogod je tako, to je i za Rusiju pitanje spoljnog i unutrašnjeg prestiža – a ne samo načelno tradicionalnih veza sa Srbijom – koji ima krucijalni značaj u međunarodnim odnosima. Ta imperija bi prestala to da bude i u očima sveta, i u očima sopstvenih građana, kada bi dopustila propast Srbije  koja se prethodno nije odrekla Rusije. To ne važni ni za jednu drugu zemlju na koju bismo ovako ili onako mogli da se oslonimo.

Isto tako ali na drugom polu, ni jedna imperija ili regionalna sila sa imperijalnim pretenzijama, za nas nije toliko opasna kao Turska. Drugi prvorazredni geopolitički subjekti mogu na razne načine da ugroze naše interese, ali ne u takvim razmerama i na raznim stranama kao Ankara (koju naš veleizdajnički kartel režim nakaradno tretira kao „velikog prijatelja“).

Radikalni BH muslimani (islamizirani i identitetski preobraženi Srbi) nastoje da unište Republiku Srpsku i tako trasiraju put za nestanak pravoslavnih Srba za bosansko-hercegovačkih kao nekada sa krajiških prostora. Takođe, cilj im je da od Srbije otmu, po kosovskom receptu, i Rašku oblast (tzv. Sandžak). (Veliko)Albanci planiraju aneksiju ne samo Preševa, Bujanovca i Medveđe, već i Vranja i naših teritorija sve do Niša i Leskovca (gde neosnovano tvrde da su bili većina do 1878).

S obzirom da je na sličan način pod udarom i Severna Makedonija, a pogotovo njen severozapadni deo od Kumanova preko Skoplja i Tetova do Ohridskog jezera, jasno je da bi i ostatak Srbije – odsečen od Crne Gore i Grčke tj. od mora – bio sveden na vazalni status u odnosu na Tursku, slično kao što je bio dok su otomanske paše kontrolisale Kalemegdan (do 1867).

Ako ne i sa ciljem da već sada realizuju svoje maksimalističke želje, onda makar na planu sveopšteg jačanja koje im daje veće kapacitete da se u po sebe pogodnom momentu tome posvete, BH muslimani i Albanci imaju potporu Turske. I tu se krije ogromna opasnost za našu budućnost koje uglavnom nismo svesni, ako ne budemo imali odgovarajuća „leđa“, a bez pristanka na definitivno odricanje od Kosova i na delimičnu centralizaciju BiH (što je za većinu Srba neprihvatljiva cena ulaska u ono što je preostalo od evroatlantskog kruga) njih možemo da dobijemo samo od Rusije.

Da bi bilo jasnije zašto je sve to tako, nekada je potrebno pogledati malo dalje. Na tuđem primeru se često lakše shvata sopstvena situacija. Zato ćemo se u nastavku ovog teksta, koji će se pojaviti u sledeći četvrtak (21. maja), prvo pozabaviti slučajem Jermenije pa tek onda vratiti na naše meridijane!

Dragomir Anđelković