Током периода једностране америчке глобалне доминације, крајем 20. и почетком 21. века, ми Срби смо јако лоше прошли. Умногоме смо за то и сами криви јер они који су нас предводили, у свом идеолошком фанатизму и геополитичком аутизму, нису адекватно схватили значај пада Берлинског зида. Полазећи од тога нисмо се на време прагматично прилагодили реалности како би што боље заштитили своје националне интересе.

Но, штагод томе био узрок, пошто смо у ери свеопште премоћи Вашингтона лоше прошли, међу првима смо, и то с разлогом, призивали геополитички полицентризам, те смо већ и његове прве наговештаје, камоли актуелно продубљивање, горљиво поздравили.

То је логички а не само емотивно утемељено, али само ако се рационално поставимо у новим околностима. Јер, не наступа време свеопштег мира и сарадње, већ још интензивније и свеобухватније долази сурово надигравање низа империја и регионалних сила (са империјалним претензијама), у којој мали и слаби могу да пострадају још горе него када је једна сила наметала правила игре.

Зато не смемо поново да направимо велику грешку. Шансе које ће нам се отварати иду руку под руку са огромним ризицима! Државе трећег и ко зна ког још мање престижног реда, полазећи од својих интереса и могућности, морају крајње хладно да посматрају ствари и на темељу њих систематски делују, јер улог је постао уистину огроман.

Можда су претеривања генерализоване тврдње које се јављају у бројним варијантама, од Библије до исказа разних познатих људи, чија суштина је  да „нема ничег новог под сунцем“. Другим речима, да се много тога понавља те да се све што сматрамо новим некада догодило. Међутим, то је потпуно тачно када се ради о империјама и државама које желе да се међу њих уврсте. Империјалне игре су одавно описане и увек је њихов асортиман технички гледано истоветан.

Империје су, то је кључно, одвајкада онолико грабежљиве и прождрљиве у односу на слабе државе, колико им то друге релевантне силе допусте. Све је ту део шире формуле. Чим више нема претварања да међународно право постоји, само могућност да се добије заштита једних фактора, спречава испољавање екстремних апетита других чинилаца, према онима који се третирају као пожељна ловине. И ту се више не ради „тек“ о заштити дела националних интереса, већ о њиховој сржи: могућности да нека држава опстане.

У прошлости су оне потпуно освајање и елиминисане са мапе света а не само територијално сакаћене, што ми најбоље знамо из сопственог искуства са Османлијама, а није искључено да се  налазимо буквално на прагу репризе истог у светским размерама (срећом то ипак не почиње од нас). Наивно је то превидети!

Ми Срби отуда морамо пажљиво да разазнајемо две битне ствари – и да при томе не допустимо да нам разум помуте краткорочни економски рачуни, угао посматрања произашао из наше унутрашње политике са површним геополитичким афинитетима који из тога произлазе, симпатије и антипатије наслеђене из прошлости а без утемељења у садашњости – ако не желимо да се и наша државна егзистенција нађе на геополитичкој гиљотини.

Ради се о императиву аргументоване процене ко је за нас најопаснији империјални предатор а ко представља најсигурнији гарант опстанка.

Последње је, да не околишим, несумњиво Русија, коликогод многи у њу збор низа разлога били разочарани. Једно је питање нпр. нашег Косова, које је од стране НАТО снага окупирано још 1999. године и потом фазно предато под контролу албанских сепаратиста, а друго је елементарни опстанак саме по себи државе Србије у новонасталим околностима када су империјалне игре добиле нескривени замах.

Нема сумње да би једино Русија, уз нуклеарне аргументе које има за крајњу нужду, била заинтересована да у „судњем моменту“ спречи уништење српске државе.  Наравно, уз услов да она очува блиске односе са Москвом.

Догод је тако, то је и за Русију питање спољног и унутрашњег престижа – а не само начелно традиционалних веза са Србијом – који има круцијални значај у међународним односима. Та империја би престала то да буде и у очима света, и у очима сопствених грађана, када би допустила пропаст Србије  која се претходно није одрекла Русије. То не важни ни за једну другу земљу на коју бисмо овако или онако могли да се ослонимо.

Исто тако али на другом полу, ни једна империја или регионална сила са империјалним претензијама, за нас није толико опасна као Турска. Други прворазредни геополитички субјекти могу на разне начине да угрозе наше интересе, али не у таквим размерама и на разним странама као Анкара (коју наш велеиздајнички картел режим накарадно третира као „великог пријатеља“).

Радикални БХ муслимани (исламизирани и идентитетски преображени Срби) настоје да униште Републику Српску и тако трасирају пут за нестанак православних Срба за босанско-херцеговачких као некада са крајишких простора. Такође, циљ им је да од Србије отму, по косовском рецепту, и Рашку област (тзв. Санџак). (Велико)Албанци планирају анексију не само Прешева, Бујановца и Медвеђе, већ и Врања и наших територија све до Ниша и Лесковца (где неосновано тврде да су били већина до 1878).

С обзиром да је на сличан начин под ударом и Северна Македонија, а поготово њен северозападни део од Куманова преко Скопља и Тетова до Охридског језера, јасно је да би и остатак Србије – одсечен од Црне Горе и Грчке тј. од мора – био сведен на вазални статус у односу на Турску, слично као што је био док су отоманске паше контролисале Калемегдан (до 1867).

Ако не и са циљем да већ сада реализују своје максималистичке жеље, онда макар на плану свеопштег јачања које им даје веће капацитете да се у по себе погодном моменту томе посвете, БХ муслимани и Албанци имају потпору Турске. И ту се крије огромна опасност за нашу будућност које углавном нисмо свесни, ако не будемо имали одговарајућа „леђа“, а без пристанка на дефинитивно одрицање од Косова и на делимичну централизацију БиХ (што је за већину Срба неприхватљива цена уласка у оно што је преостало од евроатлантског круга) њих можемо да добијемо само од Русије.

Да би било јасније зашто је све то тако, некада је потребно погледати мало даље. На туђем примеру се често лакше схвата сопствена ситуација. Зато ћемо се у наставку овог текста, који ће се појавити у следећи четвртак (21. маја), прво позабавити случајем Јерменије па тек онда вратити на наше меридијане!

Драгомир Анђелковић