У кризним временима своју прилику траже разни опскурни анонимуси, мешетари, егзибиционисти како би искористили стање колективне емоционалне напетости за своје манипулативне перформансе. Политика је у Србији претворена у дисциплину у којој су искуство и знање замењени галамом и простаклуком, чињенице се повлаче пред сензацијама, логика пред паранојом, пристојност пред простаклуком. Јавност се беспортебно замара политичком археологијом која решење за магловиту будућност тражи у мочвари прошлости, док се истовремено публика обасипа квазианалитичким пројекцијама заснованим на непровереним и непоузданим показатељима политичке астрологије.
Читаоца ће пре привући наслов који упозорава на апокалиптичну визију будућности, него на досадни приказ реалности. Људи неретко из доколице и осећаја безперспективности или утеху налазе у релаксирајућим утопијама (сапунице, љубавни романи) или у деструктивним контрукцијама сутрашњице. Оба пута су странпутице у лечењу маскиране депресије која може прогредирати у различите форме психопатологије.
Стање опште збуњености није плод случајности, већ последица темељног рада организоване групе која годинама уназад експлоатише и злоставља Србију. Ударна песница те групе јесу медији који убеђују и застрашују и тиме збуњеност чине још опаснијом. Иза те песнице је мишићно-нервни систем у форми, али само у форми политичке странке, док крвоток обезбеђује привреда сиве зоне и црних фондова.
Они нису паразит који је дубоку скривен у организму и троши залихе домаћина, они су дилер, дрога и халуцинација заједно, цео пакет у једном. Одбацивање те групе је одрицање од наркотика, зато поред тешке, али судбоносне одлуке о престанку даљег самоуништавања морамо бити спремни и на болну апстиненцијалну кризу која долази после ње. Дванаест година смо успели да будемо у рехабилитационом процесу, а онда смо посустали, изневерили себе и вратили се старој болести зависности од злостављача, лажова, злочинаца. Наравно кроз призму опасног наркотика који не прстају да нам убризгавају, они су за жртву заправо спаситељи, браниоци, храниоци, зато се жртва биолошки и либидиозно везује за њих, зато је и процес одвајања тако тежак, зато су и последице тако драматичне што је тровање трајало дуже.
Као што медицина напредује, напредују и болести које медицина покушава да победи. Вируси су све заразнији, бактерије све отпорније, а отрови све смртоноснији. Исто важи и за заблуде. Оне су тријас халуциногена, опијата и „подизача“. Данас више нема хлеба за три динара и Србије до Токија, нема Теслиног оружја и бомбрадовање Лондона. Лажи су софистицираније, отров се мора сакрити јестивом материјом и обавезно зашећерити да би жртва што лакше прогутала.
Стокхолмски синдром који повезује отроване и тровача појачава се сваким поновљеним циклусом, фарсичне једночинке обично почињу као драме, изгледају као комедије, а завршавају се као колективне трагедије. Срби су народ који воли да пева у славу својих упропаститеља. Нама су се од неподношљивог броја пораза, победе огадиле. Проклињемо завршетке оба светска рата из којих смо изашли као победници, не можемо да се навикнемо на терет победе и одговорност победника. У поразу немамо никакву одговорност, а уз пораз иде и сажаљење, једна од најпримитивнијих емоција у човеку. Волимо да се и да нас сажаљевају, у томе видимо неку патолошку узвишеност. И то је један од разлога зашто се боље сналазимо као поражена страна и у животу и у историји и у свему осталом.
И тако ћемо док год отров сматрамо за национални нектар.
Први корак ка детоксикацији јесте уклањање извора отрова.
Детронизација Александра Вулића неће значити оздрављење смао по себи, али ће бити могуће почети процес деконтаминације. Тек онда следи уклањање системског ефекта токсина, опоравак организма у целини и појединостима. И на крају рехабилитација и навикавање на живот са здравим навикама, здравом околином и здравим понашањем.
Ми токсоколози се трудимо да дамо одговор на следећа питања-чиме, како и када је наступило тровање, а онда покушавамо да установимо и чиме. На жалост или на срећу не бавимо се оним кључним питањем-зашто. Тиме се баве психијатри који наступају после стабилизације пацијента и нормализације клиничке слике.
Тако је и са заблудама, политиком и народом. Одстранимо извор тровања, почнимо све врсте детоксикације, мењајмо начин живота, навике, погледе на себе и на свет око себе. На крају тог ланца лечења одговорићемо себи на то тешко, сложено, судбинско питање зашто. Тај одговор биће наш камен темељац не за нови почетак, већ брана за повратак на стару-заувек.
др Александар Дикић
