Pod preovlađujućim utiskom političkog delovanja Dveri u poslednjih 15 godina (od ulaska u dnevnu politiku 2011. godine do danas) potpuno je zanemaren i gotovo zaboravljen izuzetno značajan period postojanja i rada Dveri pre toga. U pitanju su prvih 12 godina i delovanje van dnevne politike od osnivanja 1999. godine do 2011. Dveri su tada postojale u formi udruženja građana Srpski sabor Dveri, registrovanog 2003. godine, a aktivnog od Savindana 1999. kada se pojavio prvi broj studentskog časopisa „Dveri” na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dveri su pre dnevne politike bile prepoznatljive najpre po izdavaštvu časopisa i knjiga, a potom po brojnim tribinama, duhovnim i nacionalnim akademijama, humanitarnim akcijama, TV produkciji, raznim projektima…

Verujem da je široj javnosti potpuno nepoznato da je izašlo 50 brojeva časopisa „Dveri”. Temati su bili posvećeni nekim od najznačajnijih ličnosti srpske, ruske, evropske i svetske istorije: Svetom Savi, Nikolaju Velimiroviću, Justinu Popoviću, Draži Mihajloviću, Tesli, Dostojevskom, Solženjicinu, Patrijarhu Pavlu…, a obrađivane su i brojne tabu teme: Srebrenica, NDH – država genocida, Republika Srpska Krajina, Veliki Brat – tehnološki totalitarizam, komunistički zločini, monarhija kao princip vlasti, NATO genocid nad srpskim narodom, Evropska unija – mit i stvarnost…

Samo na Mašinskom fakultetu u Beogradu Dveri su organizovale preko 100 tribina u periodu od 2002-2011, zbog čega je Uprava ovog fakulteta dobila orden Svetog Save od strane SPC. Samo u Čačku 16 godina zaredom su održavane Letnje duhovne večeri, a stotine ribina i 10 Sabora srpske omladine upriličeni su širom Srbije, okruženja i rasejanja. U Domu sindikata u Beogradu održane su četiri veličanstvene akademije posvećene Karađorđu, Draži i novoproglašenim srpskim i svepravoslavnim svetiteljima Nikolaju i Justinu.

Napravljeno je preko 200 TV emisija u našoj produkciji koje su emitovane na preko 30 lokalnih i regionalnih televizija u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, između ostalih i najduži TV intervju koji je Patrijarh Pavle ikada dao. Prikupljeno je preko 200.000 dolara humanitarne pomoći iz dijaspore koja je uručena narodnim kuhinjama na Kosovu i Metohiji ili ugroženim porodicama posle zemljotresa u Kraljevu i poplave u Čačku. Obišli smo preko 60 srpskih zajednica u dijaspori i pokrenuli Svetosavsku školu koja je za cilj imala očuvanje duhovnog i nacionalnog identiteta novih generacija koje žive širom sveta. Nekoliko posebnih projekata bili su veoma moderni i uspešni, među kojima bih izdvojio „Pokret za život” – prvu modernu kampanju borbe protiv bele kuge u srpskom narodu, kao i „Porodičnu šetnju” kao dugogodišnji zaštitni znak i brend Dveri. I u tom periodu delovanja u nevladinom sektoru bilo je političkih kampanja kao što su borba protiv biometrijskih sistema identifikacije, pre svega lične karte sa čipom, zatim protiv separatističkog statuta Vojvodine, protiv donošenja rezolucije o Srebrenici u Narodnoj skupštini Srbije, protiv slanja srpskih vojnika na NATO vežbe, ili one – najveće – koja je organizovana u preko 40 gradova i opština u Srbiji kao „EUtanazija” – prva javna rasprava na temu EU. Nukleus budućeg političkog pokreta nalazio se već u našem krovnom projektu „Srpske mreže”, kroz koji smo povezivali pravoslavna i omladinska patriotska udruženja iz svih srpskih zemalja i rasejanja. U susret ulasku u politiku na Mašinskom fakultetu u Beogradu održani su okrugli stolovi na sve najvažnije društvene teme, uz učešće više desetina najistaknutijih srpskih intelektulaca koje su Dveri oduvek sabirale i objedinjavale.

Kada se sve ovo uzme u obzir nema sumnje da su Dveri bile prva srpska moderna patriotska nevladina organizacija, čija širina i kvalitet aktivnosti do sada nije ni približno dostignut od strane mlađih generacija. Zato fenomen „Dveri u pretpolitičkom periodu” zaslužuje posebnu pažnju, čeka istoričara koji će ga detaljno opisati i može biti inspiracija za nove generacije koje će krenuti da se bave sličnim aktivnostima. Verujem da će aktuelni Studentski pokret iznedriti neke nove Dveri i novi pokušaj da se svetosavlje kao filosofija života srpskog naroda predstavi u modernom ruhu. Ostaje da tim novim generacijama koje će iznova istaći i slediti veru u Boga i Srpstvo kao Dučićev zavet prenesem i nekoliko osnovnih principa na kojima je funkcionisao ovaj neobični poduhvat Dveri pre dnevne politike, a koji – iako formiran u studentskoj populaciji pre 26 godina – u određenim detaljima neodoljivo podseća na funkcionisanje sadašnjeg Studentskog pokreta:

1.   Nema podela.

Bili smo veliki protivnici svake podele u savremenoj srpskoj omladini, bez obzira da li je geografske, jezičke, verske, političke ili bilo kakve druge prirode. Smatrali smo da po tome treba da se razlikujemo od prošlih generacija i da na slozi gradimo nova pregnuća.

2.   Nema glasanja.

Verovali ili ne, ali nikada u istoriji Dveri pre ulaska u politiku niti jedna odluka nije doneta glasanjem odnosno preglasavanjem, već isključivo razgovorom i dogovorom, a bilo je mnogo teških odluka i različitih mišljenja.

3.    Nema lidera.

Dveri nisu imale lidera, Srpski sabor Dveri je formalno vodio Upravni odbor što smo bili obavezni prema državi, a suštinski Starešinstvo koje je birano prema zaslugama po principu „Guraj druge a ne sebe”.

4.    Nema ostavljanja problema ispod tepiha.

Narušeni međuljudski odnosi nisu ostajali neraščišćeni već je postojala neka vrsta grupne ispovesti gde je svako javno pred svima imao obavezu da kaže šta zamera svakome od nas.

5.    Nema strančarenja: Nacionalna sabornost u različitosti profesija.

Smatrali smo da su političke stranke srozale nivo bavljenja politikom, da je veliki broj stručnih i poštenih ljudi van politike i da ih treba uključiti na drugačiji način, koji bi podrazumevao stručnost pre politike. Danas se to zove participativna demokratija i podrazumeva veće uključenje stručne javnosti u razmatranje, donošenje i sprovođenje odluka od kojih nam svima zavise životi.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri