Под преовлађујућим утиском политичког деловања Двери у последњих 15 година (од уласка у дневну политику 2011. године до данас) потпуно је занемарен и готово заборављен изузетно значајан период постојања и рада Двери пре тога. У питању су првих 12 година и деловање ван дневне политике од оснивања 1999. године до 2011. Двери су тада постојале у форми удружења грађана Српски сабор Двери, регистрованог 2003. године, а активног од Савиндана 1999. када се појавио први број студентског часописа „Двери” на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Двери су пре дневне политике биле препознатљиве најпре по издаваштву часописа и књига, а потом по бројним трибинама, духовним и националним академијама, хуманитарним акцијама, ТВ продукцији, разним пројектима…
Верујем да је широј јавности потпуно непознато да је изашло 50 бројева часописа „Двери”. Темати су били посвећени неким од најзначајнијих личности српске, руске, европске и светске историје: Светом Сави, Николају Велимировићу, Јустину Поповићу, Дражи Михајловићу, Тесли, Достојевском, Солжењицину, Патријарху Павлу…, а обрађиване су и бројне табу теме: Сребреница, НДХ – држава геноцида, Република Српска Крајина, Велики Брат – технолошки тоталитаризам, комунистички злочини, монархија као принцип власти, НАТО геноцид над српским народом, Европска унија – мит и стварност…
Само на Машинском факултету у Београду Двери су организовале преко 100 трибина у периоду од 2002-2011, због чега је Управа овог факултета добила орден Светог Саве од стране СПЦ. Само у Чачку 16 година заредом су одржаване Летње духовне вечери, а стотине рибина и 10 Сабора српске омладине уприличени су широм Србије, окружења и расејања. У Дому синдиката у Београду одржане су четири величанствене академије посвећене Карађорђу, Дражи и новопроглашеним српским и свеправославним светитељима Николају и Јустину.
Направљено је преко 200 ТВ емисија у нашој продукцији које су емитоване на преко 30 локалних и регионалних телевизија у Србији, Републици Српској и Црној Гори, између осталих и најдужи ТВ интервју који је Патријарх Павле икада дао. Прикупљено је преко 200.000 долара хуманитарне помоћи из дијаспоре која је уручена народним кухињама на Косову и Метохији или угроженим породицама после земљотреса у Краљеву и поплаве у Чачку. Обишли смо преко 60 српских заједница у дијаспори и покренули Светосавску школу која је за циљ имала очување духовног и националног идентитета нових генерација које живе широм света. Неколико посебних пројеката били су веома модерни и успешни, међу којима бих издвојио „Покрет за живот” – прву модерну кампању борбе против беле куге у српском народу, као и „Породичну шетњу” као дугогодишњи заштитни знак и бренд Двери. И у том периоду деловања у невладином сектору било је политичких кампања као што су борба против биометријских система идентификације, пре свега личне карте са чипом, затим против сепаратистичког статута Војводине, против доношења резолуције о Сребреници у Народној скупштини Србије, против слања српских војника на НАТО вежбе, или оне – највеће – која је организована у преко 40 градова и општина у Србији као „ЕУтаназија” – прва јавна расправа на тему ЕУ. Нуклеус будућег политичког покрета налазио се већ у нашем кровном пројекту „Српске мреже”, кроз који смо повезивали православна и омладинска патриотска удружења из свих српских земаља и расејања. У сусрет уласку у политику на Машинском факултету у Београду одржани су округли столови на све најважније друштвене теме, уз учешће више десетина најистакнутијих српских интелектулаца које су Двери одувек сабирале и обједињавале.
Када се све ово узме у обзир нема сумње да су Двери биле прва српска модерна патриотска невладина организација, чија ширина и квалитет активности до сада није ни приближно достигнут од стране млађих генерација. Зато феномен „Двери у претполитичком периоду” заслужује посебну пажњу, чека историчара који ће га детаљно описати и може бити инспирација за нове генерације које ће кренути да се баве сличним активностима. Верујем да ће актуелни Студентски покрет изнедрити неке нове Двери и нови покушај да се светосавље као философија живота српског народа представи у модерном руху. Остаје да тим новим генерацијама које ће изнова истаћи и следити веру у Бога и Српство као Дучићев завет пренесем и неколико основних принципа на којима је функционисао овај необични подухват Двери пре дневне политике, а који – иако формиран у студентској популацији пре 26 година – у одређеним детаљима неодољиво подсећа на функционисање садашњег Студентског покрета:
1. Нема подела.
Били смо велики противници сваке поделе у савременој српској омладини, без обзира да ли је географске, језичке, верске, политичке или било какве друге природе. Сматрали смо да по томе треба да се разликујемо од прошлих генерација и да на слози градимо нова прегнућа.
2. Нема гласања.
Веровали или не, али никада у историји Двери пре уласка у политику нити једна одлука није донета гласањем односно прегласавањем, већ искључиво разговором и договором, а било је много тешких одлука и различитих мишљења.
3. Нема лидера.
Двери нису имале лидера, Српски сабор Двери је формално водио Управни одбор што смо били обавезни према држави, а суштински Старешинство које је бирано према заслугама по принципу „Гурај друге а не себе”.
4. Нема остављања проблема испод тепиха.
Нарушени међуљудски односи нису остајали нерашчишћени већ је постојала нека врста групне исповести где је свако јавно пред свима имао обавезу да каже шта замера свакоме од нас.
5. Нема странчарења: Национална саборност у различитости професија.
Сматрали смо да су политичке странке срозале ниво бављења политиком, да је велики број стручних и поштених људи ван политике и да их треба укључити на другачији начин, који би подразумевао стручност пре политике. Данас се то зове партиципативна демократија и подразумева веће укључење стручне јавности у разматрање, доношење и спровођење одлука од којих нам свима зависе животи.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
