Био једном један лав.

Какав лав?

Страшан лав.

Можда ниједна озбиљна политичка и филозофска анализа Балкана не може објаснити нашу стварност тако прецизно као неколико стихова Душка Радовића. Јер „страшан лав” није само лик из песмице. То је архетип. Појава која се кроз историју стално враћа под другим именима, другим униформама и другим заставама.

Увек нарогушен.

Увек љут.

Увек гладан.

Такви лавови не хране се храном. Они се хране пажњом. Покорношћу. Страхом. Потребом људи да верују како негде постоји неко довољно велики да преузме терет хаоса овог света. Ерицх Фромм је давно писао да људи често беже од слободе јер слобода подразумева одговорност. Лакше је поклонити сопствени глас „великом лаву” него сваког дана мислити својом главом.

И зато свака аутократија, пре него што освоји институције, прво освоји имагинацију.

Почне да живи свуда: на насловним странама, у вестима, у разговорима по кафанама, у породицама које се више не расправљају о чињеницама него о веровању. Временом лав постаје мера стварности. Људи више не питају шта је истина, него шта ће лав рећи да је истина.

То је можда и најопаснији тренутак једног друштва — када моћ престане да буде политичка и постане метафизичка.

Тада вођа више није човек од крви и меса. Постаје судбина.

А сваки покушај критике доживљава се као богохуљење.

Али историја има суров смисао за иронију. Јер управо тада системи почињу да пуцају изнутра. Не због опозиције. Не због страних непријатеља. Него због сопствене пренадуваности. Свака власт која себе поистовети са државом полако губи додир са реалношћу. Око ње остају само људи који климају главом. А човек окружен искључиво одобравањем неминовно почиње да верује да је непогрешив.

Ту настаје оно што су стари Грци звали хубрис, опасна опијеност сопственом величином.

А иза сваког хубриса, говорили су, долази немесис. Не као освета, него као природни закон равнотеже.

Зато су сви „страшни лавови” кроз историју имали исти проблем: нису приметили тренутак када их се људи више не плаше на исти начин. Страх има рок трајања. Човек може дуго ћутати, али не може бесконачно живети у грчу. Једног дана почне да примећује да лав није свуда зато што је свемоћан, него зато што се панично боји празног простора у коме више нико не изговара његово име.

И тада настаје бука.

Непрестане конференције.

Непрестана обраћања.

Непрестано доказивање величине.

Као да власт сваког јутра мора сама себе да уверава да још постоји.

А народ? Народ је чудна појава. Дуго трпи, дуго ћути, дуго се прави да верује. А онда се одједном нешто преломи у колективној свести. Некад је то једна реченица. Некад поглед. Некад студентски транспарент. Некад виц изговорен тише него што би смео.

Јер хумор је почетак ослобађања.

Оног тренутка када људи почну да се смеју ауторитету, он престаје да буде митско биће и поново постаје обичан човек са свим својим слабостима.

Можда је зато Радовић генијално завршио песму без велике револуције, без крви и херојске битке. Лава није победила друга звер. Није тенк. Није сила.

Него дете са гумицом, СТУДЕНТИ.

И можда је управо у томе највећа филозофска истина ове песме.

Ниједна власт није толико велика колико изгледа када људи забораве да је нацртана људском руком.

др Светлана Цвијановић