Bio jednom jedan lav.

Kakav lav?

Strašan lav.

Možda nijedna ozbiljna politička i filozofska analiza Balkana ne može objasniti našu stvarnost tako precizno kao nekoliko stihova Duška Radovića. Jer „strašan lav” nije samo lik iz pesmice. To je arhetip. Pojava koja se kroz istoriju stalno vraća pod drugim imenima, drugim uniformama i drugim zastavama.

Uvek narogušen.

Uvek ljut.

Uvek gladan.

Takvi lavovi ne hrane se hranom. Oni se hrane pažnjom. Pokornošću. Strahom. Potrebom ljudi da veruju kako negde postoji neko dovoljno veliki da preuzme teret haosa ovog sveta. Erich Fromm je davno pisao da ljudi često beže od slobode jer sloboda podrazumeva odgovornost. Lakše je pokloniti sopstveni glas „velikom lavu” nego svakog dana misliti svojom glavom.

I zato svaka autokratija, pre nego što osvoji institucije, prvo osvoji imaginaciju.

Počne da živi svuda: na naslovnim stranama, u vestima, u razgovorima po kafanama, u porodicama koje se više ne raspravljaju o činjenicama nego o verovanju. Vremenom lav postaje mera stvarnosti. Ljudi više ne pitaju šta je istina, nego šta će lav reći da je istina.

To je možda i najopasniji trenutak jednog društva — kada moć prestane da bude politička i postane metafizička.

Tada vođa više nije čovek od krvi i mesa. Postaje sudbina.

A svaki pokušaj kritike doživljava se kao bogohuljenje.

Ali istorija ima surov smisao za ironiju. Jer upravo tada sistemi počinju da pucaju iznutra. Ne zbog opozicije. Ne zbog stranih neprijatelja. Nego zbog sopstvene prenaduvanosti. Svaka vlast koja sebe poistoveti sa državom polako gubi dodir sa realnošću. Oko nje ostaju samo ljudi koji klimaju glavom. A čovek okružen isključivo odobravanjem neminovno počinje da veruje da je nepogrešiv.

Tu nastaje ono što su stari Grci zvali hubris, opasna opijenost sopstvenom veličinom.

A iza svakog hubrisa, govorili su, dolazi nemesis. Ne kao osveta, nego kao prirodni zakon ravnoteže.

Zato su svi „strašni lavovi” kroz istoriju imali isti problem: nisu primetili trenutak kada ih se ljudi više ne plaše na isti način. Strah ima rok trajanja. Čovek može dugo ćutati, ali ne može beskonačno živeti u grču. Jednog dana počne da primećuje da lav nije svuda zato što je svemoćan, nego zato što se panično boji praznog prostora u kome više niko ne izgovara njegovo ime.

I tada nastaje buka.

Neprestane konferencije.

Neprestana obraćanja.

Neprestano dokazivanje veličine.

Kao da vlast svakog jutra mora sama sebe da uverava da još postoji.

A narod? Narod je čudna pojava. Dugo trpi, dugo ćuti, dugo se pravi da veruje. A onda se odjednom nešto prelomi u kolektivnoj svesti. Nekad je to jedna rečenica. Nekad pogled. Nekad studentski transparent. Nekad vic izgovoren tiše nego što bi smeo.

Jer humor je početak oslobađanja.

Onog trenutka kada ljudi počnu da se smeju autoritetu, on prestaje da bude mitsko biće i ponovo postaje običan čovek sa svim svojim slabostima.

Možda je zato Radović genijalno završio pesmu bez velike revolucije, bez krvi i herojske bitke. Lava nije pobedila druga zver. Nije tenk. Nije sila.

Nego dete sa gumicom, STUDENTI.

I možda je upravo u tome najveća filozofska istina ove pesme.

Nijedna vlast nije toliko velika koliko izgleda kada ljudi zaborave da je nacrtana ljudskom rukom.

dr Svetlana Cvijanović