Prošao sam pored starca.
Sedeo je na panju hrasta.
Iz njega je nicalo mlado drvo.
Iz gnojnih rana pupilo je lišće.

„Znam li te, sine“- podigo je glavu motajući duvan.
Krvavu škilju mrtvoga brata.
U suvi list iz onih juriša bosonogih.
Opanke je nazuo mrtvome sinu.

I darovao me imenom njegovim, još to jedino ima.
I staru njivu negde u gori.
Čeka ga, ne rađa nikom, pomrli su na njoj volovi za plugom.
„Evo ti, idi, uzori“- pruži mi bajonet s rđavom oštricom dugom.

Ubrah sa đeda pupoljke rana i mladice suza s brčina.
Poterah kosti volovske, i zaora bajonet rđavi…

Vrisnu mučena njiva…praštaj starice, mati.
Sejem ti rane, Golgote i Gazimestane.
Praštaj, starice, mati, Srbin peva ono što pati.
Sejem ti stihove neznanih pesnika, jedan su drugome umirući recitovali.
Nek kazuje ako se ko kući vrati…

Nek kazuju buklije nad jamama dok zovu u svatova.
Progovorite gromko preklanih vratova.
U ime starca što ranama lista,
kazujte Srbi na klinu kraj Hrista!

Kazujte, ćudljive i preke pitomine.
Kazujte, Srbin živi i kada gine!
Kazujte one stihove mrtve,
Srpstvo je Vaskrs najskuplje žrtve!

Mihailo Medenica