Popuštanje totalitarnih stega u Sovjetskom Savezu posle dolaska na vlast Gorbačova, bilo je propraćeno izbijanjem na površinu starih, privremeno potisnutih, međunacionalnih sporova. Tako je oživeo i jermenski pokret u Nagorno Karabahu, što je 1988. rezultiralo zahtevom za ujedinjenjem te autonomne oblasti Sovjetskog Azerbejdžana sa jermenskom republikom SSSR-a. Uz želju za nacionalno-državnom integracijom, Jermene je na akciju podsticao i strah od postepene azerbejdžanizacije pomenute pokrajine koju je vodio Baku (naseljavanje Azera usled čega je tokom nekoliko decenija udeo Jermena sa oko 90 posto pao na 75 procenata, forsiranje azerbejdžanskog jezika, neproporcionalno dovođenje Azera na rukovodeća mesta).
Korak po korak, tako se stiglo do obračuna, koji su uporedo sa raspadom SSSR-a prerasli u pravi oružani sukob (Prvi rat za Nagorno Karabah) koji je trajao do 1994. Bez obzira na to što je Azerbejdžan dugo podržavao opstanak federalne zajednice dok je Jermenija bila na separatističkim pozicijama, na osnovu probuđenih verskih simpatija (tada još ne i redefinisanih ruskih geopolitičkih računa), Jermeni su imali podršku preovlađujuće ruskih sovjetskih vojnopolitičkih pa i političkih činioca na terenu i onda kada je oficijelna Moskva nastojala da deluje objektivno. Tim pre je posle raspuštanja Sovjetskog Saveza zvanična i nezvanična Rusija bila na strani Jermena. To je u značajnoj meri (koliko i borbe oko vlasti u Azerbejdžanu) doprinelo jermenskom ratnom trijumfu, ali je i postavilo temelje savezničkih odnosa dve nezavisne države u narednom periodu.
Kada su se izborili za nezavisnost i ono što su smatrali realizacijom svojih nacionalnih pretenzija (ne samo što su Jermeni preuzeli punu kontrolu nad Nagorno Karabahom već su osvojili i strateški važne teritorije između njega i Jermenije, na kojima su Azeri bili većina pre rata), u Jerevanu su procenili da im je najsigurniji garant budućnosti čvrst vojnopolitički i ekonomski savez sa Rusijom. To je bio racionalan izbor (na stranu unutrašnje zloupotrebe istog) jer se Jermenija suočila sa hermetičkom saobraćajnom, ekonomskom, energetskom i svakom drugom blokadom od strane Turske i Azerbejdžana, pa su joj jedine veze sa „svetom“ bile Iran (sa kojim ima malu granicu) i Gruzija.
Bez obzira na dobre međusobne odnose, zbog nepostojanja adekvatne komunikacione infrastrukture i već u ono vreme ozbiljnih sankcija Teheranu (od strane SAD i niza zapadnih zemalja), iranska „veza“ nije bila realno rešenje za Jermeniju. No, Rusija je bila u stanju da joj osigura neophodne koridore za opstanak preko Gruzije čak i kada je kasnije sa njom došla u sukob. Njima se odvijalo snabdevanje Jermenije ruskim energentima i drugim strateškim robama po privilegovanim (savezničkim) cenama, te izvoz onoga što ta zemlja može da ponudi velikom ruskom tržištu. Takođe, Rusija je pružala ozbiljnu vojno-tehničku podršku jermenskim snagama, kao i direktne vojne garancije za Republiku Jermeniju.
To se, doduše, nije prenelo i na Nagorno Karabah jer ga Jerevan, kako ne bi pokidao odnose sa Zapadom, nije zvanično priznao već se odnosio prema njemu nezvanično kao državi, slično kao Srbija prema Srpskoj Krajini (do 1995). Opet, Rusi su, posle svog priznanja gruzijskih odcepljenih oblasti Abhazije i Južne Osetije, ukazivali na to da je potrebno da Jermenija prizna Nagorno Karabah pa će onda i Moskva sa njim definisati posebne (uključujući i odbrambene) odnose, ali da Rusi neće da budu veći Jermeni od Jermena pa da to urade na svoju ruku.
Tako je Kremlj želeo da još neko uporedo sa njim krene putem ozvaničene revizije granica na postsovjetskom prostoru te da Jermene trajno veže za sebe pošto bi spalili svaki most koji vodi na neku drugu geopolitičku stranu. Ipak, to se nije desilo. Jerevan, i dok je imao prorusku vlast, nije zatvorio francuska i druga zapadna vrata (samo u Francuskoj živi oko 600 hiljada Jermena te se tu radi o bogatoj i uticajnoj dijaspori), a oslanjao se na to da će uz rusku posrednu podršku i sopstveni nacionalni entuzijazam obezbediti opstanak Nagorno Karabaha.
To je i bio slučaj sve dok su u Moskvi procenjivali da u Jerevanu vladaju njihovi prijatelji ma koliko oni zadržavali izvestan prostor za geopolitičko manevrisanje. Međutim, oni su dojadili velikom delu jermenskog naroda. Prvo, tzv. „karabaški klan“ koji je do pre desetak godina vladao zemljom kojom se bavimo, uz sav svoj nesporni patriotizam (u tome se suštinski razlikuju od „našeg“ kvislinškog SNS klana koji je izdao srpske interese), ogrezao je u kriminal i korupciju. Vlast kvari ljude a duga vladavina, pogotovo tamo gde strane zemlje sa većim demokratskim kapacitetima (makar i iz sebičnih namera) ne mogu da ozbiljnije utiču na društvenopolitička kretanja, produbljuje sistemske devijacije. Režimlije se prekomerno osile, što pravi štetu zemlji i revoltira narod do te mere da je spreman da zanemari i neke važne nacionalne interese.
Drugo, sveopšta tursko-azerbejdžanska blokada (koja je jako suzila veze Jermenije i sa Rusijom a kamoli „daljim inostranstvom“, te Jermeniji napravila ogromne privredne probleme), i konstantni veliki napori stanovništva male zemlje koje je decenijama živelo na ivici novog rata sa više nego trostruko brojnijim i iz godine u godinu na osnovu eksploatacije nafte i gasa sve bogatijim i bolje naoružanim Azerbejdžanom, jako su iscrpeli Jermene, pogotovo mlađe, obrazovanije i urbane. Jermenija je bila neka vrsta postsovjetskog Izraela ali bez ekonomskih potencijala i niza eksternih spona te sistemskih kapaciteta koji su jevrejskoj državi omogućile da spoji vojne napore, visok standard građana i demokratiju (makar za Jevreje).
Tako je 2018. došlo do jermenske varijante „plišane revolucije“. Građani nezadovoljni time što je vođa ondašnjeg režima Serž Sаrgsјаn, posle isteka drugog predsedničkog mandata (bio je na toj funkciji od 2008), pokušao da nastavi da vlada kao premijer, u takvom broju su preplavili Jerevan i druge jermenske gradove, da su vojne i policijske ali i vladajuće političke strukture bile paralisane, te se establišment, naizgled monolitan, brzo urušio. Novi jermenski lider postao je prozapadno nastrojeni a nacionalno, u najmanju ruku, vrlo odmereni Nikolo Pašinjan. Iako on nije povlačio radikalne poteze prema Moskvi, jasno je bilo da su oni premešteni na novi, mnogo nepovoljniji, kolosek.
U takvim okolnostima, kada je procenio da su rusko-jermenski odnosi dovoljno zahladneli, Azerbejdžan je 2020. napao Nagorno Karabah. Jermenija ga je posredno ali ipak u širokim razmerama branila, ali je ovaj put bila ostavljena sama sebi, a ratni entuzijazam velikog dela njenog umornog i podeljenog naroda bio je mnogo manji nego u prošlom sukobu (dok ga vlast nije ni približno kao prethodna represivno i propagandno podsticala). Posle šest nedelja krvavog rata Jermeni su bili strateški poražen i prinuđeni na po sebe prilično nepovoljno zamrzavanje konflikta, koji se već 2023. pretvorio u pad Nagorno Karabaha te potpuni egzodus Jermena iz te oblati (slično onome što je zadesilo srpski narod u Krajini 1995).
Posle Drugog rata za Nagorno Karabah došlo je do još većeg udaljavanja Jermenije i Rusije (obe strane su se međusobno optuživale za ono što se desilo ali i za niz drugih stvari), a Moskva je 2022. upala u tzv. ukrajinski konflikt – koji se od planirane brze „specijalne operacije“ pretvorio u pravi frontalni rat – te su joj posebno trebali energetske i druge zaobilaznice za zapadne sankcije preko Turske i Azerbejdžana. U takvim okolnostima Baku je procenio da je vreme da konačno stavi tačku na spor oko Nagorno Karabaha, ali i da u sledećem koraku otvori pitanje stvaranja velikog i višeslojnog saobraćajnog koridora između dva dela Azerbejdžana i preko njegove Autonomne Republike Nahčivan (Nahidževan) onda sa Turskom.
Kolikogod da se oko problema Nagorno Karabaha držala po strani, između ostalog, kako se pokazalo neosnovano, smatrajući da će taj nacionalni poraz dovesti do pada jermenskog režima koji doživljava kao nelojalni, u vezi sa – u globalnim razmerama prozvanim – „Zangezurskim koridorom“, Rusija je energično reagovala. Radi se o pitanju koje može bitno da promeni položaj južnokavkaske geopolitičke klackalice, i to sa daljim dometima od pomenutog regiona. Zato je brzo došlo do usijanja na relaciji Moskva – Baku i više nego na liniji Moskva – Jerevan.
Azerbejdžan i Turska nude Jermeniji da izgrde preko njene teritorije autoput, modernu prugu, gasovod, naftovod, optičke linkove i ko zna šta sve još, te tako integrišu „turski svet“, od evropskog dela Turske do Azerbejdžana, i onda preko Kaspija do Srednje Azije. Zauzvrat Jermeniji ne samo što bi bile ukinute sve sankcije, već bi ona u potpunosti, i to kao važna raskrsnica, bila uključena u ekonomsku saradnju na tom velikom prostoru. Cena za to je da se definitivno opredeli da i teorijski odbaci ideju o vraćanju Nagrono Karabaha, ne insistira kroz svoj obrazovni i generalno kulturni sistem na nasleđu Istorijske Jermenije (danas većim delom naseljene turskim narodima), ali i ublaži osudu Turske po pitanju genocida nad Jermenima. I to nije sve, Ankara i Baku traže i neki model eksteritorijalnosti za „Zangezurski koridor“, od nepostojanja granične kontrole do stvaranja posebnog modela upravljanja nad njim.
Aktuelna vlast u Jerevanu, ako se izuzme pozorište koje organizuje za javnost, uz izvesne po sebe malo povoljnije korekcije sklona je realizaciji pomenutog projekta. Uverena je da on donosi Jermeniji veliku ekonomsku korist ali i otvara joj puta za ulazak u evroatlantski krug. Zato rešenje traži kroz američko posredovanje, pa se tako i posebna zona u južnom delu Jermenije sve češće naziva „Trampov koridor“. Razmatraju se različiti modeli izgradnje saobraćajnica i svega drugog, uz značajan američki vlasnički udeo i mehanizme vrhovnog nadzora (npr. tokom 99 godina), a kada se govori o graničnoj kontroli, funkcionisanju carine, administracije i policije, radi se na definisanju kompromisnih rešenja uz nominalno poštovanje jermenskog suvereniteta (što mnogima u Jermeniji i dalje deluje kao prizivanje okupacije).
Kolikogod Amerika, Jermenija, Turska i Azerbejdžan (pa i Izrael koji je u duhu kompleksnih geopolitičkih igara zainteresovan da oslabi Iran ali i da omogući Turskoj da dobije prevagu u regionu) na tome sistematski rade (uz sva međusobna neslaganja po nekim pitanjima), Rusija se svestrano suprotstavlja opisanoj kombinaciji, između ostalog i temeljno sarađujući sa ojačalom jermenskom opozicijom i veoma uticajnim vrhom Jemenske crkve. Za Moskvu se ne radi samo o prestižu na delu postsovjetskog prostora koji je dugo smatran zonom njene dominacije, niti o ekonomskim i drugim interesima u samoj Jermeniji, već i o realnoj opasnosti koja vodi eroziji ruskog uticaja u Srednjoj Aziji (naseljenoj velikim delom turskim narodima).
Šlag na toj za Rusiju otrovnoj torti je problematika za Rusku Federaciju i Iran strateški bitnog „koridora sever-jug“. Ogromna sredstva su u prethodnom periodu uložena u pojačavanje kaspijskih pomorskih veza između pomenutih država (one su Kaspij strateški kontrolisale pa je bio nedodirljiva zona za ozbiljne spoljne igrače), a sada se potencijalno otvara put za direktan pristup Turske i Amerike Kaspijskom jezeru (zbog veličine prozvanim more) preko Jermenije i Azerbejdžana. To bi predstavljalo ubacivanje mine u ono što Rusi i Iranci smatraju svojim „bazenom“. Drugo, Rusija i Iran planiraju izgradnju značajnog kopnenog kraka pomenutog koridora preko Gruzije i Jermenije, a može da se desi da on trajno bude presečen tj. onemogućen u zamišljenom vidu teritorijalnim pojasom pod američkim nadzorom na jugu poslednje države.
Tako se približavamo ovogodišnjim junskim parlamentarnim izborima u Jermeniji, posle kojih će biti redefinisan ili učvršćen raspored figura na kavkaskom segmentu evroazijske „šahovske table“, u očekivanju novih značajnih geopolitičkih poteza regionalnih i globalnih igrača. Pašinjan u njih borbeno ulazi sa pričom o EU integracijama, saradnjom sa Amerikom, odmaklom normalizacijom odnosa sa turskim okruženjem – a sve to sa marketinškim akcentom na dostizanju evropskih vrednosti (koje od kada se učvrstio na vlasti i ne poštuje baš mnogo u praksi) i standarda za građane Jermenije (gde postoji realni progres) – dok naglašeno nacionalna opozicija, umnogome, snažno ističe opasnost od toga da se ide ka stvaranju preduslova da pre ili kasnije tursko more potpuno preplavi preostalo jermensko ostrvo.
O tome šta tu ima ili nema održiv osnov, šta je povoljno ili nepovoljno za narode Južnog Kavkaza ali i poukama koje za nas proizlaze iz dešavanja u tom delu sveta, govorićemo u sledećem segmentu teksta.
Dragomir Anđelković
