Dragan Dobrašinović, Bahmutski fenjer, Dosije studio, Beograd, 2026.

Novi Miloš Crnjanski je rođen! Novi roman Dragana Dobrašinovića – „Bahmutski fenjer” – malo je remek-delo savremene srpske književnosti i veliki omaž jednom od najvećih srpskih pisaca 20. veka – Milošu Crnjanskom. Možda Dobrašinović za nekoga i ne bude Crnjanski 21. veka, ali je tema sa kojom se uhvatio u koštac u svom novom romanu nesumnjivo dostojna Miloša Velikog.

Kada sam 1995. godine stigao na studije književnosti u Beograd, na putu ka Filološkom fakultetu u strogom centru prestonice dočekala su me dva grafita: „Proleće je, a ja živim u Srbiji” i „Ima heroja”. Ove dve ideološki potpuno suprostavljene poruke, jedna lirsko-politička, a druga epsko-politička, jedna levičarska i druga desničarska, oličavale su ne samo dva potpuno različita pogleda na svet i politička pravca već i dva suprotna književna opredeljenja savremene srpske proze.

Na jednoj strani je ta neprestana ideološka, i politička i književna, kuknjava nad Srbijom kao užasnom državom u kojoj si eto bio prisiljen da se rodiš, dok van nje postoji jedan divan šareni svet od koga si daleko. U takvoj zemlji čak ni proleće nema čari i umesto da si negde daleko gde se uživa u životu ti nažalost provodiš dane u provincijskom besmislu. Kao da se iz ove misli izrodio čitav književni pokret u savremenoj srpskoj književnosti koji se konstantno obračunava sa Srbijom i svim što je srpsko, odnosno sa samim sobom, svedočeći o krizi ili potpunom odsustvu nacionalnog identiteta.

Na drugoj strani je kratka i jasna poruka da nije sve negativno, izgubljeno i besmisleno u Srbiji, da još uvek ima svetinja i vrednosti u ovom narodu, da i u našoj turobnoj savremenosti postoje moralni primeri koji su se izdigli iznad prosečnosti i prepuštenosti duhu vremenu, da još uvek ima junaka na raznim nivoima svakodnevice, da Srpkinja i dalje rađa heroje. Problem je samo u tome što ova ideološka linija nikako da do kraja artikuliše ni svoj politički ni svoj književni pravac.

Zato je književna pojava Dragana Dobrašinovića značajna. Sa dve zbirke poezije: „Dok je nebo čekalo Čoveka” i „Viski sa Heraklitom”, dramom „Kad se ljudi probude” i tri romana: „Nagnuta zemlja”, „Poslednji rez” i „Bahmutski fenjer”, Dragan Dobrašinović se brzo, za samo nekoliko godina, sa šest književnih dela različitih žanrova, pozicionirao na srpskoj književnoj sceni kao jedan svež i orginalan glas.

Njegov najnoviji roman „Bahmutski fenjer” predstavlja upravo izraz savremene srpske herojske književnosti. Dobrašinović nije kao Crnjanski došao u srpsku književnost sa severa Srpstva već sa juga – iz junačke Toplice. Zainteresovao se za jednu od najpoznatijih srpskih književnih porodica – Isakoviče iz „Seoba” Miloša Crnjanskog i rešio da nam opiše šta se sa njima desilo posle Crnjanskog, da nastavi tamo gde je legendarni srpski pisac stao. Sam početak njegovog novog romana donosi verovatno jednu od najdramatičnijih scena u savremenoj srpskoj književnosti, rođenu da bude početak filma koji će biti inspirisan ovim romanom. U totalno razrušenom Bahmutu, kao simbolu tragedije unutarslovenskog ratnog sukoba u Ukrajini koji još uvek traje, u krugu razorene fabričke hale nakon pada Bahmuta u ruske ruke, susreću se na suprotnim stranama, nišaneći jedan drugog kao neprijateljskog vojnika, dva Srbina iz iste porodice, jedan sa ruske i drugi sa ukrajinske strane.

Jedan je Vuk Isaković, srpski dobrovoljac u ruskoj vojsci, koji je otišao na ratište sa idejom da se suprotstavi onima koji su mu ubili oca tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, i sa ciljem da osveti Kosovo, verujući će Velika Rusija, istorijska zaštitnica Srbije, nakon vojničke pobede u Ukrajini obratiti pažnju i na Balkan i na Srbe koji stradaju na Kosovu i Metohiji, kao što su stradali Rusi u Ukrajini. I njegova „osveta Kosova” zasnovana je na istoj onoj bezrezervnoj veri njegovih predaka da će hrišćanska Austrija ili ruska carica stati u zaštitu poniženih Srba i da će se Srbi, makar i pod tuđim vojničkim barjacima, vratiti na Kosovo. Kroz čitav roman se provlači ova ključna nacionalna ideja oslobođenja Kosova i novog-starog nadanja i oslanjanja na Rusiju u tom pravcu, sa svim sumnjama i dilemama koje to prate.

Drugi je Pavle Isakovič, prisilno mobilisani ukrajinski vojnik, naslednik čuvene srpske porodice Isakovič koja u Bahmutu živi već tri veka još od vremena kada Ukrajina nije postojala već je sve bilo Rusija, a ovaj deo Rusije bio Nova Srbija u koju su u jednoj od najvećih seoba u našoj istoriji došli brojni Srbi sredinom 18. veka. On i dalje čuva porodičnu slavsku ikonu Svetog Stefana Dečanskog, sa kojom je njegov predak istog imena stigao u Rusiju.

Sama činjenica da se sadašnji rat u Ukrajini odvija upravo na prostorima Slavenoserbije-Novoserbije, gde su nekada živeli Srbi koji su nakon raznih seoba sa kraja 17. i tokom 18. veka od Kosova i Metohije preko svih drugih delova Srbije i Austro-Ugarske stigli u ove krajeve, tvori lucidan istorijski i aktuelni predložak ovog romana. A dijalog između braće Isaković/Isakovič koji se tokom čitave jedne noći, koliko traje radnja ovog romana, odvija u srpskoj kafani „Bahmutski fenjer”, simbolično jedinoj zgradi koja nije srušena u ovom jezivom gradu, suštinski predstavlja dijalog sa srpskom istorijom, smislom istorijskog postojanja srpskog naroda, svim našim ključnim nacionalnim nadanjima i razočarenjima, verovanjima i zabludama. Dijalog se odvija ispod portreta prvog Pavla Isakoviča, „onog od koga je sve i počelo i sa kojim se, slutio je to, sve i završava” (str. 219), koji je 1752. godine stigao u Rusiju i koji nadgleda ovaj neobičan prizor celonoćnog razgovora i samopreispitivanja dvojice svojih potomaka. NJihove ispovesti donose brojne buduće pojedinačne filmske scene iz istorije onog dela porodice koji je pošao putem srpskog doseljavanja u Rusiju, gubitka nacionalnog identiteta i asimilacije (oni su jedina porodica koja se nije utopila u Ruse već su generacijama ostali Srbi), kao i onog drugog porodičnog kraka koji je ostao da živi i da se bori u Srbiji. Oni se sad, uz flašu preostale srpske rakije karakterističnog imena „Uteha naša”, susreću u tuđem ratu, osećajući se najedanput kao „najbliži od svih ljudi na svetu” (str. 191), sa svešću „o većem, vrhovnom zlu, onom koje natkriljuje, razbuktava i usmerava ovo ovdašnje” (str. 194).

Pored jednog od najvažnijih lajtmotiva srpske istorije – seoba iz srpskih zemalja u inostranstvo – podjednako je potresan i motiv povratka u Otadžbinu i stari zavičaj, posebno kada je ova životna ideja neostvarena, kao u slučaju ruskih Srba koji nikada više nisu videli Srbiju, a o njoj svakodnevno maštaju i govore. O toj Srbiji kao zavičaju piše novi Crnjanski: „Jer ta Serbija koju su oni prizivali, kojoj su se klanjali i koju su sanjali, bila je sva od sunčevih zraka, nebesnog plavetnila i belih, paperjastih oblaka”. I kao što su nekadašnji Srbi doživeli brojna razočarenja nakon doseljavanja u Rusiju, tako i mnogi današnji Srbi povratnici u Otadžbinu doživljavaju mnoga razočarenja onim što zateknu u zavičaju u Srbiji: „Ali kome i čemu da se vrati, pita se u poslednje vreme sve češće i sve ljutitije…” Vuk Isaković (str. 241).

Kraj romana (prvo i poslednje poglavlje imaju isti naslov: „Srbi se nikad ne predaju!”) opet donosi antologijsku scenu: dva brata, nakon jednog trena zagrljaja „vrednog čitavog života” (str. 245), uzimaju puške u ruke i zajednički izlaze da se suprotstave vojničkom ološu iz redova ruske vojske koji predvodi robijaš sa simboličnim nadimkom Đavo, a koji predstavljaju ono najgore u svim vojskama i ratovima na ovom svetu, regrutovano iz redova kriminalaca i zatvorenika („Ološ nema naciju!”, uzviknuće Pavle Isakovič ovim povodom). Šta je dalje bilo, odnosno kako se završio ovaj obračun i kakvu budućnost su imali braća Isakovič/Isaković ako su ostali živi, možda će nam ponuditi Dragan Dobrašinović u drugom delu „Bahmutskog fenjera”.

Bilo bi potpuno pogrešno da dalje iznosimo o čemu se radi u ovom romanu, odnosno kako su ova dva daleka izdanka iste porodične loze dospela u ovu ratnu situaciju i ličnu dramu sa kolektivnim sećanjima, jer je u pitanju prvorazredno književno delo koje svaki Srbin treba da pročita i u njemu pronađe sebe.

Ovo je roman o „nikad okončanoj prošlosti” (str. 187), o večitoj borbi „za spas ostataka njegovog ubijenog, smrznutog i sa kućnog praga prognanog naroda” (str. 198), o Srbima koji su odoleli i „rusijskoj asimilaciji (…), i boljševičkoj dehristijanizaciji, i banderovskoj nacifikaciji, pa potom ukrajinskoj antirusizaciji, i na kraju lažnoj, majdanskoj evropeizaciji!” (str. 212-213).

Ovo je i roman o jednom načitanom Srbinu koji ratuje za ukrajinsku državu za koju veruje da ne postoji (u istoriji) i o svim srpskim ratovima u kojima „ratujemo, u svojim ili tuđim uniformama, uvek manje za naš nego za tuđi račun, verujući i nadajući se da ćemo tako ugrabiti malo slobode i za nas” (str. 242).

Ovo je i roman o drugom takođe načitanom Srbinu koji ratuje za Rusiju da bi osvetio oca i Kosovo, pred kojim se „otvarala Rusija, široka, nepregledna, veličanstvena i njegove misli i oči bile su uprte jedino ka njoj”, tako i toliko – kao kod Crnjanskog – da „Vuk Isaković više nije bio na Zemlji” (str. 190).

Ovo je i roman o njegovoj majci kojoj su NATO zločinci ubili muža vojnog pilota, a koja ispraća jedinog sina u daleki rat „bez suza, bez jecaja, bez vriske, bez odvraćanja” (str. 189).

Ovo je roman i o Rusiji koja će ponovo biti imperija, oličenoj ne u Putinu već u savremenoj ruskoj devojci zagledanoj i zaljubljenoj u svoju zemlju, njenu vojsku, slavu i oružje (str. 218-219).

Ovo je roman – „podsetnik na zlo u nama koje nas vekovima satire, kosi i slama”, „uzvičnik nad našim međusobicama i zavadama”, i „živi spomenik svim srpskim naivnostima, samoobmanama, izneverenim nadama i zabludama” (str. 237). Ovo je, konačno, roman o putu, jednom i jedinom koji vodi ka svetlosti, istini i pravdi, koji je odabrao sudbine književnih junaka Dragana Dobrašinovića, a ne oni njega (str. 240). Baš kao što i Dobrašin nije izabrao svoj put, nego on njega.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri