Драган Добрашиновић, Бахмутски фењер, Досије студио, Београд, 2026.
Нови Милош Црњански је рођен! Нови роман Драгана Добрашиновића – „Бахмутски фењер” – мало је ремек-дело савремене српске књижевности и велики омаж једном од највећих српских писаца 20. века – Милошу Црњанском. Можда Добрашиновић за некога и не буде Црњански 21. века, али је тема са којом се ухватио у коштац у свом новом роману несумњиво достојна Милоша Великог.
Када сам 1995. године стигао на студије књижевности у Београд, на путу ка Филолошком факултету у строгом центру престонице дочекала су ме два графита: „Пролеће је, а ја живим у Србији” и „Има хероја”. Ове две идеолошки потпуно супростављене поруке, једна лирско-политичка, а друга епско-политичка, једна левичарска и друга десничарска, оличавале су не само два потпуно различита погледа на свет и политичка правца већ и два супротна књижевна опредељења савремене српске прозе.
На једној страни је та непрестана идеолошка, и политичка и књижевна, кукњава над Србијом као ужасном државом у којој си ето био присиљен да се родиш, док ван ње постоји један диван шарени свет од кога си далеко. У таквој земљи чак ни пролеће нема чари и уместо да си негде далеко где се ужива у животу ти нажалост проводиш дане у провинцијском бесмислу. Као да се из ове мисли изродио читав књижевни покрет у савременој српској књижевности који се константно обрачунава са Србијом и свим што је српско, односно са самим собом, сведочећи о кризи или потпуном одсуству националног идентитета.
На другој страни је кратка и јасна порука да није све негативно, изгубљено и бесмислено у Србији, да још увек има светиња и вредности у овом народу, да и у нашој туробној савремености постоје морални примери који су се издигли изнад просечности и препуштености духу времену, да још увек има јунака на разним нивоима свакодневице, да Српкиња и даље рађа хероје. Проблем је само у томе што ова идеолошка линија никако да до краја артикулише ни свој политички ни свој књижевни правац.
Зато је књижевна појава Драгана Добрашиновића значајна. Са две збирке поезије: „Док је небо чекало Човека” и „Виски са Хераклитом”, драмом „Кад се људи пробуде” и три романа: „Нагнута земља”, „Последњи рез” и „Бахмутски фењер”, Драган Добрашиновић се брзо, за само неколико година, са шест књижевних дела различитих жанрова, позиционирао на српској књижевној сцени као један свеж и оргиналан глас.
Његов најновији роман „Бахмутски фењер” представља управо израз савремене српске херојске књижевности. Добрашиновић није као Црњански дошао у српску књижевност са севера Српства већ са југа – из јуначке Топлице. Заинтересовао се за једну од најпознатијих српских књижевних породица – Исаковиче из „Сеоба” Милоша Црњанског и решио да нам опише шта се са њима десило после Црњанског, да настави тамо где је легендарни српски писац стао. Сам почетак његовог новог романа доноси вероватно једну од најдраматичнијих сцена у савременој српској књижевности, рођену да буде почетак филма који ће бити инспирисан овим романом. У тотално разрушеном Бахмуту, као симболу трагедије унутарсловенског ратног сукоба у Украјини који још увек траје, у кругу разорене фабричке хале након пада Бахмута у руске руке, сусрећу се на супротним странама, нишанећи један другог као непријатељског војника, два Србина из исте породице, један са руске и други са украјинске стране.
Један је Вук Исаковић, српски добровољац у руској војсци, који је отишао на ратиште са идејом да се супротстави онима који су му убили оца током НАТО бомбардовања Србије 1999. године, и са циљем да освети Косово, верујући ће Велика Русија, историјска заштитница Србије, након војничке победе у Украјини обратити пажњу и на Балкан и на Србе који страдају на Косову и Метохији, као што су страдали Руси у Украјини. И његова „освета Косова” заснована је на истој оној безрезервној вери његових предака да ће хришћанска Аустрија или руска царица стати у заштиту понижених Срба и да ће се Срби, макар и под туђим војничким барјацима, вратити на Косово. Кроз читав роман се провлачи ова кључна национална идеја ослобођења Косова и новог-старог надања и ослањања на Русију у том правцу, са свим сумњама и дилемама које то прате.
Други је Павле Исакович, присилно мобилисани украјински војник, наследник чувене српске породице Исакович која у Бахмуту живи већ три века још од времена када Украјина није постојала већ је све било Русија, а овај део Русије био Нова Србија у коју су у једној од највећих сеоба у нашој историји дошли бројни Срби средином 18. века. Он и даље чува породичну славску икону Светог Стефана Дечанског, са којом је његов предак истог имена стигао у Русију.
Сама чињеница да се садашњи рат у Украјини одвија управо на просторима Славеносербије-Новосербије, где су некада живели Срби који су након разних сеоба са краја 17. и током 18. века од Косова и Метохије преко свих других делова Србије и Аустро-Угарске стигли у ове крајеве, твори луцидан историјски и актуелни предложак овог романа. А дијалог између браће Исаковић/Исакович који се током читаве једне ноћи, колико траје радња овог романа, одвија у српској кафани „Бахмутски фењер”, симболично јединој згради која није срушена у овом језивом граду, суштински представља дијалог са српском историјом, смислом историјског постојања српског народа, свим нашим кључним националним надањима и разочарењима, веровањима и заблудама. Дијалог се одвија испод портрета првог Павла Исаковича, „оног од кога је све и почело и са којим се, слутио је то, све и завршава” (стр. 219), који је 1752. године стигао у Русију и који надгледа овај необичан призор целоноћног разговора и самопреиспитивања двојице својих потомака. НЈихове исповести доносе бројне будуће појединачне филмске сцене из историје оног дела породице који је пошао путем српског досељавања у Русију, губитка националног идентитета и асимилације (они су једина породица која се није утопила у Русе већ су генерацијама остали Срби), као и оног другог породичног крака који је остао да живи и да се бори у Србији. Они се сад, уз флашу преостале српске ракије карактеристичног имена „Утеха наша”, сусрећу у туђем рату, осећајући се наједанпут као „најближи од свих људи на свету” (стр. 191), са свешћу „о већем, врховном злу, оном које наткриљује, разбуктава и усмерава ово овдашње” (стр. 194).
Поред једног од најважнијих лајтмотива српске историје – сеоба из српских земаља у иностранство – подједнако је потресан и мотив повратка у Отаџбину и стари завичај, посебно када је ова животна идеја неостварена, као у случају руских Срба који никада више нису видели Србију, а о њој свакодневно маштају и говоре. О тој Србији као завичају пише нови Црњански: „Јер та Сербија коју су они призивали, којој су се клањали и коју су сањали, била је сва од сунчевих зрака, небесног плаветнила и белих, паперјастих облака”. И као што су некадашњи Срби доживели бројна разочарења након досељавања у Русију, тако и многи данашњи Срби повратници у Отаџбину доживљавају многа разочарења оним што затекну у завичају у Србији: „Али коме и чему да се врати, пита се у последње време све чешће и све љутитије…” Вук Исаковић (стр. 241).
Крај романа (прво и последње поглавље имају исти наслов: „Срби се никад не предају!”) опет доноси антологијску сцену: два брата, након једног трена загрљаја „вредног читавог живота” (стр. 245), узимају пушке у руке и заједнички излазе да се супротставе војничком олошу из редова руске војске који предводи робијаш са симболичним надимком Ђаво, а који представљају оно најгоре у свим војскама и ратовима на овом свету, регрутовано из редова криминалаца и затвореника („Олош нема нацију!”, узвикнуће Павле Исакович овим поводом). Шта је даље било, односно како се завршио овај обрачун и какву будућност су имали браћа Исакович/Исаковић ако су остали живи, можда ће нам понудити Драган Добрашиновић у другом делу „Бахмутског фењера”.
Било би потпуно погрешно да даље износимо о чему се ради у овом роману, односно како су ова два далека изданка исте породичне лозе доспела у ову ратну ситуацију и личну драму са колективним сећањима, јер је у питању прворазредно књижевно дело које сваки Србин треба да прочита и у њему пронађе себе.
Ово је роман о „никад окончаној прошлости” (стр. 187), о вечитој борби „за спас остатака његовог убијеног, смрзнутог и са кућног прага прогнаног народа” (стр. 198), о Србима који су одолели и „русијској асимилацији (…), и бољшевичкој дехристијанизацији, и бандеровској нацификацији, па потом украјинској антирусизацији, и на крају лажној, мајданској европеизацији!” (стр. 212-213).
Ово је и роман о једном начитаном Србину који ратује за украјинску државу за коју верује да не постоји (у историји) и о свим српским ратовима у којима „ратујемо, у својим или туђим униформама, увек мање за наш него за туђи рачун, верујући и надајући се да ћемо тако уграбити мало слободе и за нас” (стр. 242).
Ово је и роман о другом такође начитаном Србину који ратује за Русију да би осветио оца и Косово, пред којим се „отварала Русија, широка, непрегледна, величанствена и његове мисли и очи биле су упрте једино ка њој”, тако и толико – као код Црњанског – да „Вук Исаковић више није био на Земљи” (стр. 190).
Ово је и роман о његовој мајци којој су НАТО злочинци убили мужа војног пилота, а која испраћа јединог сина у далеки рат „без суза, без јецаја, без вриске, без одвраћања” (стр. 189).
Ово је роман и о Русији која ће поново бити империја, оличеној не у Путину већ у савременој руској девојци загледаној и заљубљеној у своју земљу, њену војску, славу и оружје (стр. 218-219).
Ово је роман – „подсетник на зло у нама које нас вековима сатире, коси и слама”, „узвичник над нашим међусобицама и завадама”, и „живи споменик свим српским наивностима, самообманама, изневереним надама и заблудама” (стр. 237). Ово је, коначно, роман о путу, једном и једином који води ка светлости, истини и правди, који је одабрао судбине књижевних јунака Драгана Добрашиновића, а не они њега (стр. 240). Баш као што и Добрашин није изабрао свој пут, него он њега.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
