Начин на који Вучићева булумента на власти прогони Александра Радића, новинара и војног аналитичара, по ко зна који пут доказује да ми немамо државу и да је она отета од криминалних структура чији циљ је тотално разарање свега што иоле вреди и мисли својом главом у Србији. На примеру Радића покушавају да застраше сваког ко се супротставља њиховим небулозним свакодневним лажима. Вучић и екипа нису пружили ниједан доказ да звучни топ није употребљен против мирних грађана осим бахатог негирања. Истовремено има безброј доказа и сведока, посебно оних који су трпели последице директне употребе тог сокоћала, али шта то све вреди, кад Ћаци структура одлучује ко је у праву, а ко не. И што је најгоре ко ће се суочити са њиховим прогоном и погромом уколико мисли другачије и сматра нормалним да то подели са јавношћу.
Радића познајем дуги низ година и знам да никада није у јавности износио непроверене чињенице. Напротив. Трудио се да увек иступа аргументовано што га је и сврстало у ред наших најбољих војних аналитичара. Управо то, његова знања и сазнања о употреби звучног топа постали су главни разлог прогона и шиканирања од стране оних који врло добро знају да оно што казује Радић и многи други је истина која се само насиљем и организованим кршењем закона може привремено уклонити. То стање ће проћи, а Радић и многи слични њему ће управо својим примером и оним шта су прошли и доживели, једнога дана помоћи да Србија заувек постане слободна држава.
То највише плаши тренутну власт, јер у слободној држави они само могу да буду иза решетака и ништа више. Зато ће се максимално трудити да сваку помисао о слободи униште и убију ако треба и буквално.
Саву Манојловића и Крени промени је иста та власт уз помоћ својих блатоида прогласила кривим за смрт полицајца који је извршио самоубиство после открића да је пребијао недужну децу и студенте током протеста у Ваљеву. Манојловића и његов покрет су прогласили за убице недужног човека и да су заправо њима руке крваве, због чега, како су изјавили, примају сталне претње опасне по живот. Како је могуће да се у било којој држави дешава овако нешто, да се самоубиство проглашава за убиство и да се за то, без икаквих доказа и аргумената оптужују они који немају никакве везе с тим. И то у тренутку кад је РЕМ у договору НВО, ЕУ и власти, таман формиран, додуше без изабраног председника, али то је у крајњем случају и небитно кад се зна ко управља тим телом. Неспорно је да ће Саво Манојловић добити одређено задовољење на суду, али овакву количину блаћења, као и у многим сличним случајевима, тешко да било која пресуда може исправити. Док не стигне истинска слобода и судови и све институције се не ослободе јарма напредњака, нема за сада другог начина.
Зато, због свега наведеног, студенти и њихова листа морају изаћи као победници, јер без тога сви ћемо постати вечни губитници остављени на милост и немилост криминалним структурама које су отеле државу, присвојивши себи за право да одлучују о нашим животима.
Умрла је Оливера Катарина, по сведочењима многих најлепша жена која је икад ходала београдским улицама. Њен живот и све оно што је представљала доказ су како пролазе људи на овим просторима када их Бог опскрби неодољивим даровима који никога не остављају равнодушним. Скупљено перје бацано на њу за живота, али и после смрти, сада почива у једном париском локалу, где Нишка бања, Верка калуђерка и Шумадија имају посебно место.
Ђелем, ђелем, Оливера!
Срђан Шкоро
