Како ли је настао овај необични израз „кафански патриотизам”? Зашто је лажни патриотизам доведен у везу са кафаном? Како је једна важна народна институција попут кафане доведена у овако негативан контекст?
Претпостављам да је разлог томе што се кафана код дела нашег становништва доживљава као помало неозбиљно и необавезујуће јавно место, са релативним моралом, са много празне приче и буке ни о ко чега, па и са пијаним баљезгањем, па се неко досетио да би то могла бити одговарајућа слика за опис лажног патриотизма који се много буса у заправо празна патриотска прса. Има основа за тај приступ, иако је кафана много садржајније и боље место од тога.
Једна од најупечатљивијих сцена кафанског патриотизма дата је у чувеној Домановићевој сатири „Краљевић Марко по други пут међу Србима”: „Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре ражали за Косовом…”. Управо због вишевековног зазивања Марка Краљевића у српским народним јуначким песмама да устане и освети Косово, Марко се враћа међу Србе и затиче једну нову и њему непознату политичку ситуацију.
Нема сумње да је народна патриотска песма значајан део нашег националног идентитета, било да је стара или новокомпонована. Међутим, она исто тако може бити коришћена у сврхе лажног патриотизма. Јер је много лакше певати патриотске песме у кафани него учинити и најмањи чин личног патриотизма на делу. О томе сведочи и срески начелник који испитује Марка Краљевића након хапшења и Маркове изјаве да је дошао поново на овај свет јер га пет стотина година Срби позивају у песмама: „О, брате слатки, глупо си урадио! Којешта, та то се само тако пева. На песму, да си био паметан, не би ни полагао, нити бисмо сад имали толику невољу и ми с тобом и ти с нама”. Након изласка из затвора Марко обилази Србе по селима и у Београду који му дају разне изговоре зашто немају времена да пођу са њим на Косово. Паралелно са тим држе се масовни патриотски зборови и жестоки говори у престоници, али се никаква акција на ослобођењу Косова не покреће. Све остаје на празној причи.
Управо Домановићев опис једног таквог патриотског збора у једној великој механи у Београду, коме присуствује и знатижељни Марко Краљевић, даје потврду како је настао израз „кафански патриотизам”: „ЛЈуди дупке пуно, а раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и није приметио … Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њих на свом рођеном огњишту”. Након снажних говора, понет патриотском реториком која се чула, Марко Краљевић се јавља на збору да је ту, да је дошао због силних српских позива и да је спреман за освету Косова. На то добија следећи одговор: „Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику… То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш… Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова… Примаш још речи у буквалном значењу…”.
Данашњи патриотски зборови оличени су у песмама Баје Малог Книнџе под напредњачким предизборним шатрама. Бајин стих „Свака би фукара да убије вука” буди огроман лажни национални понос и код највећих националних издајника. Највећа иронија нашег времена је кад савремени напредњаци, лажне патриоте, доживљавају себе као некакве вукове док истовремено издају и предају Свету Земљу шиптарским терористима на Косову и Метохији. Када би се међу њима опет појавио Марко Краљевић био би изнова отеран и послат у лудницу са својом идејом освете Косова и националног самопожртвовања. Јер једина њихова политичка идеја је опстанак на власти по сваку цену, лоповлук и лично богаћење без граница.
И заиста, ако су патриоте оличене у Шешељу, Драшковићу, Вучићу, Дачићу, Вулину…, разумљиво је зашто нормални грађани Србије са гнушањем гледају на такав патриотизам. Међутим, оно што треба јасно и гласно коначно јавно рећи јесте да тај простачки, примитивни и корумпирани напредњачки патриотизам није никакво родољубље већ лажни патриотизам. Прави патриотизам оличен је у Светом Сави, Светом Кнезу Лазару, Карађорђу, Његошу, Живојину Мишићу, Светом Владики Николају (Велимировићу), 1300 каплара или борцима са Кошара.
Зато је данас толико мучно слушати патриотске песме по кафанама и прославама у нашем покољењу које је дозволило издају и предају Косова и Метохије од стране актуелне Вучићеве власти. Јасно је зашто напредњаци и њихови сателити као лажне патриоте по цео дан трубе и глуматају патриотске говоре и песме, али није јасно зашто сви ми остали, који смо њихови противници из редова патриотске опозиције, такође ударамо у велике патриотске таламбасе а ништа не радимо да станемо на крај њиховом злу и издаји. Зато би било добро да патриотске песме мало утихну док се не роди неко ново и достојно поколење. Најбоље би било – када би то било могуће – да се кафански патриотизам у Срба забрани. Али, како забранити и искоренити ову укорењену навику којом сваки Србин лажни патриота смирује грижу савести и камуфлира своју националну неспособност и кукавичлук?
Бошко Обрадовић
