Језик битно утиче на то како сагледавамо свет, како тумачимо догађаје, какве емоције они код нас побуђују, и како се, на крају крајева, понашамо. То одлично знају сви они који владају масама – било да се ради о демагозима у демократском систему, или тоталитарним идеолозима  и лидерима разних боја.

Стога је дефинисање сврсисходних термина, њихово усвајање од стране присталица и потом „пуштање“ у масовни „оптицај“ – важно средство владања или остваривања неког циља. И није битно исквареним моћницима да ли је терминологија у корелацији са стварношћу већ да ли им користи.

Уосталом, полуистине и неистине су убојитије, још погодније за усмеравање маса у жељеном правцу од истине. Лаж је „пластичнија“ од истина, ништа је не спутава и ограничава, може тако да буде обрађена да делује „заокружено“ и заводљиво. Спрам лажи, својом суштином увек ограничена истина, лако испадне „мутави патуљак“.

Сагледајмо из тог угла један погани, код нас нажалост распрострањени израз. У питању је фраза: „Код коња“. Њом се дефинише уобичајено место за састанке на Тргу републике, код споменика кнезу Михаилу Обреновићу (1823-1868). И тешко је рећи да ли је горе ако Београђани некадашњег значајног владара Србије називају „коњем“ или ако га потпуно игноришу и као оријентир за састајање третирају његовог ата.

При томе, питање је да ли је поменути израз настао и раширио се баш спонтано. Лично сумњам да је тако. То се десило између два светска рата, онда када је после погибије великог дела правог крема нашег народа (без обзира на сталеж коме су припадали),  у први план дошла лажна елита, у коју је Арчибалд Рајс сврставао ратне профитере, лажне интелектуалце и политичке корупционаше.

Та „елита“ је имала породично и генерално друштвено окружење, које је од ње усвајало вулгарно-материјалистички систем вредности. Из тог круга је и потекла фраза „Код коња“. После другог светског рата, ништа  мање искварена, привилегована „црвена нова класа“, њега је са радошћу прихватила.

А како је неко рекао, покварене идеје су као лажни новац – хохштаплери га штампају, а наивни прихватају и даље обрћу. Тако је омиљено место за окупљање и многих обичних, нормалних становника наше престонице, постало уобичајено а срамно именовано на поменути начин, што се до данашњег дана није променило.

Запитајмо се шта се иза тога крије? Ствар је врло проста и јасна. У Србији су, по правилу, властодршци овако или онако користили свој положај за богаћење, а и они ретки који то нису радили, свакако своја лична средства нису трошили на народне потребе.

Сматрамо их изузетно поштенима ако су се држали легалних апанажа и других прихода које им је држава обезбеђивала за задовољавање личних жеља. Штавише, и оне који су контролисано отимали или су макар учинили нека велика дела за народ (чиме су у његовим очима компензовали пљачкашке и експлоататорске склоности), доживљавамо као позитивне вође.

Ту спада, субјективно, у главама многих Срба, а донекле објективно и са историјског становишта, и отац кнеза Михајла, кнез Милош Обреновић (1760-1860). Нема сумње да је после слома Првог српског устанка, током Другог и периода који је уследио после њега, умешно успео да успостави српску аутономију унутар Османлијског царства те да је фазно доведе до нивоа вазалне државности. Но, упоредо се на грбачи народа и јако обогатио.

Свом сину и наследнику кнезу Михаилу тако је оставио респектабилну имовину и по европским владарским мерилима. Она је обухватала велике спахилуке у Влашкој (Румунији), значајна имања у Хабзбуршкој монархији, дворце од Беча до Србије, уделе у рудницима и класичне берзанске акције, вредне драгоцености (накит, уметничка дела, разноврсне сребрне есцајге и друге ствари за резиденције), новац у готовини (златници) и банкарске улоге у иностранству.

Он је – гле чуда са продуженим трајањем – ту имовину највећим делом потрошио на реализацију важних националних пројеката. Другим речима, није отимао од државе већ је њој давао оно што је од оца наследио (можда је то чинио тако упорно и због гриже савести произашле из тога што је добро знао порекло тог богатства).

То је малој и сиромашној Србији омогућило много већи и динамичнији културни, војни, институционални и сваки други напредак него што је било реално на основу њеног Бруто домаћег производа и капацитета за задуживање.

Довољно је рећи да је кнез Михајло у многоме из својих извора финансирао изградњу Народног позоришта и низа других јавних објеката, набавке за војску, дипломатске активности у иностранству, културну и националну политику ван Србије, активности низа српских интелектуалаца (лично је материјално подржавао Вука Караџића, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Ђуру Даничића). И све речено није крај, већ тек почетак приче о несебичној подели са нацијом онога што му је отац завештао.

Не значи, истине ради, да кнез Михајло није правио и грешке те имао разне мане (од склоности аутократији до испада у приватном животу), али нема сумње да је био до фанатизма посвећен свом народу и држави, те му је подарио све што је у сваком, а не само материјалном погледу имао.

Зато је за многе друштвенополитичке преваранте и њихове пријатељско-породичне свите он био и остао – „коњ“! Уместо да народу узима он му је давао и тако, олош се уплашио, покушао да савременицима и потомцима да „лош“ пример.

Како би они некажњено крали ако би се свест српског народа пробудила тако да од оних који обављају јавне послове очекује законитост и професионализам, а не да сматра да је „уобичајено“ и самим тим скоро „нормално“ да у нашим пословично ненормалним политичким околностима, они који су горе деру три па и више кожа онима који су доле!

Та болесна идејна комбинаторика се широко примила и зато стално живимо у блату и ђубрету! Мењају се властодршци а сви као да су прављени на исти калуп. Сјаше Курта да узјаше Мурта. Па онда у круг, док народ стење, проклиње власт и једино се наивно нада да ће они „нови“ бити бар за трунку мањи злотвори од „садашњих“ и „претходних“.

Нећемо тако стићи до боље „будућности“. Наставићемо да се крећемо огавним друштвенополитичким стрампутицама!

Да тако не би било, послушајмо мудрог Конфучија, и мењајмо језик. Он дефинише каква ће бити јавна дела. Добар почетак за кретање у том правцу је да коначно одбацимо ужасни израз „Код коња“ и да се састајемо код честитог кнеза, који би требало свима нама да буде светионик чија надвременска мисија је да баци ново светло на политику.

Могуће је – он је пример – да лидери буду и поштени. Било је значи таквих случајева и код нас. Није борба са ветрењачама ако данас инсистирамо на томе да је потребно да такви људи преузму српско кормило, односно почнемо да демонстрирамо нулту толеранцију за мафијашко-политичко понашање било које врсте.

Време је да ставимо тачку на перверзну шему у којој олош нас први коњима док нас наводи да тако зовемо једног од ретких поштених владара из наше прошлости! 

Драгомир Анђелковић