Jezik bitno utiče na to kako sagledavamo svet, kako tumačimo događaje, kakve emocije oni kod nas pobuđuju, i kako se, na kraju krajeva, ponašamo. To odlično znaju svi oni koji vladaju masama – bilo da se radi o demagozima u demokratskom sistemu, ili totalitarnim ideolozima  i liderima raznih boja.

Stoga je definisanje svrsishodnih termina, njihovo usvajanje od strane pristalica i potom „puštanje“ u masovni „opticaj“ – važno sredstvo vladanja ili ostvarivanja nekog cilja. I nije bitno iskvarenim moćnicima da li je terminologija u korelaciji sa stvarnošću već da li im koristi.

Uostalom, poluistine i neistine su ubojitije, još pogodnije za usmeravanje masa u željenom pravcu od istine. Laž je „plastičnija“ od istina, ništa je ne sputava i ograničava, može tako da bude obrađena da deluje „zaokruženo“ i zavodljivo. Spram laži, svojom suštinom uvek ograničena istina, lako ispadne „mutavi patuljak“.

Sagledajmo iz tog ugla jedan pogani, kod nas nažalost rasprostranjeni izraz. U pitanju je fraza: „Kod konja“. Njom se definiše uobičajeno mesto za sastanke na Trgu republike, kod spomenika knezu Mihailu Obrenoviću (1823-1868). I teško je reći da li je gore ako Beograđani nekadašnjeg značajnog vladara Srbije nazivaju „konjem“ ili ako ga potpuno ignorišu i kao orijentir za sastajanje tretiraju njegovog ata.

Pri tome, pitanje je da li je pomenuti izraz nastao i raširio se baš spontano. Lično sumnjam da je tako. To se desilo između dva svetska rata, onda kada je posle pogibije velikog dela pravog krema našeg naroda (bez obzira na stalež kome su pripadali),  u prvi plan došla lažna elita, u koju je Arčibald Rajs svrstavao ratne profitere, lažne intelektualce i političke korupcionaše.

Ta „elita“ je imala porodično i generalno društveno okruženje, koje je od nje usvajalo vulgarno-materijalistički sistem vrednosti. Iz tog kruga je i potekla fraza „Kod konja“. Posle drugog svetskog rata, ništa  manje iskvarena, privilegovana „crvena nova klasa“, njega je sa radošću prihvatila.

A kako je neko rekao, pokvarene ideje su kao lažni novac – hohštapleri ga štampaju, a naivni prihvataju i dalje obrću. Tako je omiljeno mesto za okupljanje i mnogih običnih, normalnih stanovnika naše prestonice, postalo uobičajeno a sramno imenovano na pomenuti način, što se do današnjeg dana nije promenilo.

Zapitajmo se šta se iza toga krije? Stvar je vrlo prosta i jasna. U Srbiji su, po pravilu, vlastodršci ovako ili onako koristili svoj položaj za bogaćenje, a i oni retki koji to nisu radili, svakako svoja lična sredstva nisu trošili na narodne potrebe.

Smatramo ih izuzetno poštenima ako su se držali legalnih apanaža i drugih prihoda koje im je država obezbeđivala za zadovoljavanje ličnih želja. Štaviše, i one koji su kontrolisano otimali ili su makar učinili neka velika dela za narod (čime su u njegovim očima kompenzovali pljačkaške i eksploatatorske sklonosti), doživljavamo kao pozitivne vođe.

Tu spada, subjektivno, u glavama mnogih Srba, a donekle objektivno i sa istorijskog stanovišta, i otac kneza Mihajla, knez Miloš Obrenović (1760-1860). Nema sumnje da je posle sloma Prvog srpskog ustanka, tokom Drugog i perioda koji je usledio posle njega, umešno uspeo da uspostavi srpsku autonomiju unutar Osmanlijskog carstva te da je fazno dovede do nivoa vazalne državnosti. No, uporedo se na grbači naroda i jako obogatio.

Svom sinu i nasledniku knezu Mihailu tako je ostavio respektabilnu imovinu i po evropskim vladarskim merilima. Ona je obuhvatala velike spahiluke u Vlaškoj (Rumuniji), značajna imanja u Habzburškoj monarhiji, dvorce od Beča do Srbije, udele u rudnicima i klasične berzanske akcije, vredne dragocenosti (nakit, umetnička dela, raznovrsne srebrne escajge i druge stvari za rezidencije), novac u gotovini (zlatnici) i bankarske uloge u inostranstvu.

On je – gle čuda sa produženim trajanjem – tu imovinu najvećim delom potrošio na realizaciju važnih nacionalnih projekata. Drugim rečima, nije otimao od države već je njoj davao ono što je od oca nasledio (možda je to činio tako uporno i zbog griže savesti proizašle iz toga što je dobro znao poreklo tog bogatstva).

To je maloj i siromašnoj Srbiji omogućilo mnogo veći i dinamičniji kulturni, vojni, institucionalni i svaki drugi napredak nego što je bilo realno na osnovu njenog Bruto domaćeg proizvoda i kapaciteta za zaduživanje.

Dovoljno je reći da je knez Mihajlo u mnogome iz svojih izvora finansirao izgradnju Narodnog pozorišta i niza drugih javnih objekata, nabavke za vojsku, diplomatske aktivnosti u inostranstvu, kulturnu i nacionalnu politiku van Srbije, aktivnosti niza srpskih intelektualaca (lično je materijalno podržavao Vuka Karadžića, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Đuru Daničića). I sve rečeno nije kraj, već tek početak priče o nesebičnoj podeli sa nacijom onoga što mu je otac zaveštao.

Ne znači, istine radi, da knez Mihajlo nije pravio i greške te imao razne mane (od sklonosti autokratiji do ispada u privatnom životu), ali nema sumnje da je bio do fanatizma posvećen svom narodu i državi, te mu je podario sve što je u svakom, a ne samo materijalnom pogledu imao.

Zato je za mnoge društvenopolitičke prevarante i njihove prijateljsko-porodične svite on bio i ostao – „konj“! Umesto da narodu uzima on mu je davao i tako, ološ se uplašio, pokušao da savremenicima i potomcima da „loš“ primer.

Kako bi oni nekažnjeno krali ako bi se svest srpskog naroda probudila tako da od onih koji obavljaju javne poslove očekuje zakonitost i profesionalizam, a ne da smatra da je „uobičajeno“ i samim tim skoro „normalno“ da u našim poslovično nenormalnim političkim okolnostima, oni koji su gore deru tri pa i više koža onima koji su dole!

Ta bolesna idejna kombinatorika se široko primila i zato stalno živimo u blatu i đubretu! Menjaju se vlastodršci a svi kao da su pravljeni na isti kalup. Sjaše Kurta da uzjaše Murta. Pa onda u krug, dok narod stenje, proklinje vlast i jedino se naivno nada da će oni „novi“ biti bar za trunku manji zlotvori od „sadašnjih“ i „prethodnih“.

Nećemo tako stići do bolje „budućnosti“. Nastavićemo da se krećemo ogavnim društvenopolitičkim stramputicama!

Da tako ne bi bilo, poslušajmo mudrog Konfučija, i menjajmo jezik. On definiše kakva će biti javna dela. Dobar početak za kretanje u tom pravcu je da konačno odbacimo užasni izraz „Kod konja“ i da se sastajemo kod čestitog kneza, koji bi trebalo svima nama da bude svetionik čija nadvremenska misija je da baci novo svetlo na politiku.

Moguće je – on je primer – da lideri budu i pošteni. Bilo je znači takvih slučajeva i kod nas. Nije borba sa vetrenjačama ako danas insistiramo na tome da je potrebno da takvi ljudi preuzmu srpsko kormilo, odnosno počnemo da demonstriramo nultu toleranciju za mafijaško-političko ponašanje bilo koje vrste.

Vreme je da stavimo tačku na perverznu šemu u kojoj ološ nas prvi konjima dok nas navodi da tako zovemo jednog od retkih poštenih vladara iz naše prošlosti! 

Dragomir Anđelković