Način na koji Vučićeva bulumenta na vlasti progoni Aleksandra Radića, novinara i vojnog analitičara, po ko zna koji put dokazuje da mi nemamo državu i da je ona oteta od kriminalnih struktura čiji cilj je totalno razaranje svega što iole vredi i misli svojom glavom u Srbiji. Na primeru Radića pokušavaju da zastraše svakog ko se suprotstavlja njihovim nebuloznim svakodnevnim lažima. Vučić i ekipa nisu pružili nijedan dokaz da zvučni top nije upotrebljen protiv mirnih građana osim bahatog negiranja. Istovremeno ima bezbroj dokaza i svedoka, posebno onih koji su trpeli posledice direktne upotrebe tog sokoćala, ali šta to sve vredi, kad Ćaci struktura odlučuje ko je u pravu, a ko ne. I što je najgore ko će se suočiti sa njihovim progonom i pogromom ukoliko misli drugačije i smatra normalnim da to podeli sa javnošću.
Radića poznajem dugi niz godina i znam da nikada nije u javnosti iznosio neproverene činjenice. Naprotiv. Trudio se da uvek istupa argumentovano što ga je i svrstalo u red naših najboljih vojnih analitičara. Upravo to, njegova znanja i saznanja o upotrebi zvučnog topa postali su glavni razlog progona i šikaniranja od strane onih koji vrlo dobro znaju da ono što kazuje Radić i mnogi drugi je istina koja se samo nasiljem i organizovanim kršenjem zakona može privremeno ukloniti. To stanje će proći, a Radić i mnogi slični njemu će upravo svojim primerom i onim šta su prošli i doživeli, jednoga dana pomoći da Srbija zauvek postane slobodna država.
To najviše plaši trenutnu vlast, jer u slobodnoj državi oni samo mogu da budu iza rešetaka i ništa više. Zato će se maksimalno truditi da svaku pomisao o slobodi unište i ubiju ako treba i bukvalno.
Savu Manojlovića i Kreni promeni je ista ta vlast uz pomoć svojih blatoida proglasila krivim za smrt policajca koji je izvršio samoubistvo posle otkrića da je prebijao nedužnu decu i studente tokom protesta u Valjevu. Manojlovića i njegov pokret su proglasili za ubice nedužnog čoveka i da su zapravo njima ruke krvave, zbog čega, kako su izjavili, primaju stalne pretnje opasne po život. Kako je moguće da se u bilo kojoj državi dešava ovako nešto, da se samoubistvo proglašava za ubistvo i da se za to, bez ikakvih dokaza i argumenata optužuju oni koji nemaju nikakve veze s tim. I to u trenutku kad je REM u dogovoru NVO, EU i vlasti, taman formiran, doduše bez izabranog predsednika, ali to je u krajnjem slučaju i nebitno kad se zna ko upravlja tim telom. Nesporno je da će Savo Manojlović dobiti određeno zadovoljenje na sudu, ali ovakvu količinu blaćenja, kao i u mnogim sličnim slučajevima, teško da bilo koja presuda može ispraviti. Dok ne stigne istinska sloboda i sudovi i sve institucije se ne oslobode jarma naprednjaka, nema za sada drugog načina.
Zato, zbog svega navedenog, studenti i njihova lista moraju izaći kao pobednici, jer bez toga svi ćemo postati večni gubitnici ostavljeni na milost i nemilost kriminalnim strukturama koje su otele državu, prisvojivši sebi za pravo da odlučuju o našim životima.
Umrla je Olivera Katarina, po svedočenjima mnogih najlepša žena koja je ikad hodala beogradskim ulicama. Njen život i sve ono što je predstavljala dokaz su kako prolaze ljudi na ovim prostorima kada ih Bog opskrbi neodoljivim darovima koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Skupljeno perje bacano na nju za života, ali i posle smrti, sada počiva u jednom pariskom lokalu, gde Niška banja, Verka kaluđerka i Šumadija imaju posebno mesto.
Đelem, đelem, Olivera!
Srđan Škoro
