Златна кајла омча за Србију

Вучић се, све време своје, како ју је сам назвао историјске посете Кини бавио студентима и протестом на Славији, објашњавајући директно из Пекинга колико је заправо било окупљених. Док су кинески роботи играли моравац пред њим, он је више пута премеравао простор око Славије, убеђујући себе и друге, како у Арени кад они организују скуп стане више људи.

Није тајна да је Вучић толико задужио Србију код Кинеза да ће се очигледно испунити давно изречено пророчанство његовог другара Томе гробара, да ће жути људи избити на Мораву. Одиграни моравац је само почетак. Најава фабрике робота са људским ликом у Србији, земљи где огроман број становника тренутно нема пијаћу воду, а они који је имају не смеју да је пију, делује као да Вучић и екипа на крају своје владавине хоће додатно да исмеју и понизе сопствени народ. Летеће таксије, ако икада и стигну у Србију било би лепо да их користе искључиво чланови СНС. Да их лакше пребројимо кад се приземе.

Код Вучића су такозване инвестиције одавно постале синоним за даље поробљавање Србије и српског народа. Посебно кад су Кинези у питању ту се нуди и даје шаком и капом. Отуда и она златна кајла добијена од Сија, којом се Вучић толико поноси, а за коју се основано сумња да је направљена од нашег злата из Бора. Вучић нас је давно убедио да је феноменално што смо рудник злата уступили Кинезима за мале паре, али зато сад можемо сопствено злато да откупљујемо од Кинеза за 3 одсто јефтиније него други. Управо та златна кајла представља омчу око народног врата коју ћемо деценијама морати да отплаћујемо као и све друго што је ова накарадна власт на челу са Вучићем чинила.

Читав путујући циркус који је Вучић организовао посетом Кини имао је за циљ два задатка – први да величанствени скуп народа на Славији који су организовали студенти гурне у запећак и други да очигледна повезаност највиших државних органа, па и самог Вучића са организованим криминалом после догађаја на Сењаку постане неважна.

На сву срећу нису у томе успели, јер су Вучић и екипа послали јединствену поруку својим најоданијим члановима да увек могу добити смештај забетонирани у бурету, па је сад свима постало јасно чему могу да се надају они који мисле другачије од њих.

Буре напуњено бетоном у којем је спакован један од СНС лојалиста постаће ускоро буре барута за Вучића и његову булументу. Као и све друго што раде. Ту неће помоћи ни златне кајле, ни навијени роботи који цупкају коло. Србија је у озбиљном проблему и сваки дан останка Вучића на власти чини тај проблем све већим.

Огроман број људи који данима и сатима стоји у реду како би одао поштовање Богородичином појасу, такође, је постао мета за поткусуривање. С једне стране, невероватно великом броју неокомуњара који су волели да буду део мимохода другу Титу, а сад исмевају све оне који желе да одају пошту светињи у коју верују, и с друге стране, Вучићевим Ћацијима који покушавају да присвоје окупљене, са све шатро изненадном посетом патријарха Порфирија, кога се сваки искрени Србин православне вере стиди због његовог исказаног полтронства према СНС.

Проглашавати људе који по највећим врућинама стоје мирно у реду чекајући да целивају појас Богородице за затуцане могу само они који ништа не знају о сличним манифестацијама широм Европе и света. Нема сумње да у нашој земљи има доста оних који би радије целивали каиш Урсуле фон Лајден или Марте Кос, или доживотно клањали у Кући цвећа, али то није разлог да се људи другачијег става и мишљења на овај начин дискредитују.

Уосталом, на људима је да процене може ли тај појас Богородице постати и појас за спасење српског народа и државе, чија су права у сваком смислу угрожена утицајем Вучићеве криминалне власти и свих спољних фактора са Истока и Запада који га подржавају.

Студенти побеђују. Славија је рекла своје. И то се не може променити без обзира на бурад, златне кајле, роботе или свети појас!

Срђан Шкоро

Srđan Škoro

Родио сам се 17. маја 1963. године у Београду, где сам се и школовао. Магистар сам историјских наука са пријављеним докторатом. За новине пишем од своје 14 године. У новинарству сам прошао буквално све, од новинара, преко уредника, до главног уредника. Опробао сам се и као радио новинар.

Аутор сам књига “Вучић и цензура” (два издања) и “Побуна” којима није било дозвољено да буду у слободној продаји. Одслужио сам војни рок 1981. године у Алексинцу. Нисам осуђиван. Ожењен. Не припадам ниједној политичкој странци, ни терористичкој организацији. Већ годинама сам на Бироу за незапослене и питам се докле ће ту да ме трпе још.

Борбу против Вучићевог режима и свих његових слугу и помагача схватам као морално, а не идеолошко питање. Ћутање на све оно што нам се догађа у друштву и држави доживљавам као издају. Увек сам се борио о свом трошку и на сопствену штету. Ментална хигијена и истински отклон од ове и овакве власти је нешто што посебно ценим.


Моја биографија још се пише и чека прави епилог.