Живимо у раздобљу уводне, умногоме још асиметричне, фазе полицентризма. Под њим се – да се присетимо – начелно подразумева глобални поредак у коме се три или више релативно равноправна прворазредна средишта моћи, уз учешће и низа регионалних сила, надмећу на разним просторима и у разноврсним сферама, око реализације својих интереса па и ограничене доминације (на неку територијалну зону или друштвену област).
У таквом поретку нема универзалног светског хегемона (што су неко време после слома Совјетског Савеза биле САД), мада, поготово у прелазном периоду из монполарног у вишецентрични свет коју и називамо „асиметричним полицентизмом“, постоји појединачно недвосмислено најјача сила (данашња Америка), али не толико да јој следеће две успешно не парирају ако макар и делимично удруже потенцијале (Кина и Руска Федерација).
Уједно, што је за мале земље које велики чиниоци доживљавају као своје мете, посебно важно, у почетном раздобљу полицентризма одвија се интензивно надметање, повремено и у виду међусобних прокси сукоба, око (ре)дефинисања зона утицаја моћних држава, односно поделе „акција“ у појединим земљама ако око њих велики играчи не могу да се сложе или су оне изнутра прагматично вођене тако да изналазе начин да избегну једнострану зависност, односно ескалацију сукоб глобалних и регионалних предатора баш на њиховом терену.
Нејаке земље су у некој мери објекти у поменутој игри, али то треба поновити, не значи да ако њихово вођство има мудрости и национално је одговорно, не могу у њој да буду и субјекти, макар тако што дефинишу свој модел спољнополитичког деловања тако да се по њих утилитарно потиру утицаји већих чинилаца који делују на њиховом простору.
Да се сада гледано из тог угла вратимо Јерменији, којом смо се бавили у два претходна дела овог текста.
Она се данас налази на опасној раскрсници. Русија јој нуди делимично враћање на стање пре 2018. После геополитичког врдања, Јереван би се у том случају вратио пуним савезничким везама са Москвом, кроз њен војни пакт ОДКБ (Организација договора колективне безбедности) и Евроазијску економску унију.
Заузврат Русија гарантује војнополитичку заштиту Републике Јерменије, пун приступ руском тржишту те снабдевање енергентима по повлашћеним ценама, и, коначно, да буде посредник у даљем развоју за све директно укључене факторе корисних (али не и са ширим каспијско-централноазијским геополитичким импликацијама, потенцијално штетним за Русију и Иран) јерменско-азербејџанско-турских комуникационих аранжмана. Разуме се под руском одбрамбеном капом која јемчи јерменски суверенитет над Сјуником (укључујући и „Зангезурски коридор“).
Америка у теорији предлаже слично, с тим што је то и у пракси компатибилно са продубљивањем односа Јеревана са ЕУ – што нуди Брисел – до начелно могућег али за сада далеког пуног чланства Јерменије у тој унији (та држава као и Грузија је географски у Западној Азији али се верски и културно сматра европском земљом). Та, назовимо је западном опцијом, несумњиво дугорочно пружа веће економске перспективе Јерменији, и свакако у значајнијој мери погодује њеном демократском развоју него (гео)политички „источни пут“ (што не значи да демократски напредак није могућ и у том случају ако сами Јермени покажу политичку зрелост). Но, постоји и опасност, она је војнополитичке природе.
Русија је и даље прворазредни фактор у кавкаској и каспијској зони. Она реално може да обезбеди сигурност Јерменији. Западне силе – изузев ако Америка не би ставила Иран под своју контролу што сада делује потпуно неоствариво – у јерменском окружењу немају војно присуство. Јерменија је од њих одвојена Турском, која је довољно снажна да нико њу не би ни помислио да слама да би се „пробио“ до јерменске државе. Значи у тој варијанти безбедност Јерменије парадоксално зависи од Турака који су историјски били а и даље остали највећа претња Јеменима.
Ако се окрене Западу, на основу престижа САД и турских интереса у домену односа са ЕУ, Јерменија је безбедна до даљњег. Турци и Азери неће срљати већ ће полако радити на томе да она од њих постаје све зависнија из године у годину. А онда, пре или касније, Запад у незаустављивом опадању (компаративно војнополитички у односу на друге факторе, изнутра демографски, економски, морално) неминовно ће изгубити вољу да се у већој мери ангажује у вези са Јерменијом која нема нафту, гас или било које друге веома значајне ресурсе. На садашњем стадију полицентризма Запад налази интерес да контрира Русији, Ирану па и Кини на јерменском простору али већ је јасно да тако неће бити баш дуго.
Када дође до нове фазе полицентризма и сужавања утицаја САД у вези са Јерменијом – слично као што се Римско царство у паду крајем 3. века повукло из Дакије и препустило суровој судбини њено романизовано становништво, када је исцрпело тамошња налазишта злата а израчунало да му је без тога непродуктивно ангажовање источно од Дунава – поменута јужнокавкаска земља ће се наћи у огромном проблему.
Покидаће функционалне везе са Русијом (која има историјске и стратешке разлоге трајног карактера као и регионалне потенцијале дугог трајања да јој помогне), а неће више бити у стању да се озбиљније ослони макар и на ауторитет Запада. Уједно, њени кључни енергетски и други канали снабдевања тада ће ићи преко Турске и Азербејџана, колико и путеви њеног извоза. У таквим околностима Јерменија би меко била враћена на стање из 1920. године, када ју је Кемал-паша Ататурк поразио и накратко свео на ниво полувазалне државе.
Турска и Азербејџан вековима теже, као што је раније објашњено, да се споје. Посредно би то постигле ако се Јерменија окрене од Русије а да би такво стање осигурале, свакако би се потрудиле да у наредном периоду што више еродирају јерменску државност и у провизорном стању је одрже. Ко то у Јеревану не види – уз сво разумевање за умор Јермена од вишедеценијских војнополитичких сукоба и економских изазова – тај је геополитички неписмен. Док су политичари који то схватају али не узимају у обзир, једнако национално безочни као „наш“ председник Вучић, који је ради својих интереса продао српско Косово.
Јерменски лидер Пашињан је ипак од Александра без Косова много мање крив на националном плану. Чињеница је да је револтирао Москву после доласка на власт и тако релативизовао њену подршку Јерменији у сукобу са Азербејџаном до кога је убрзо дошло, али ипак није на исти начин издао Нагорно Карабах као Вучић Косово и Метохију. Он је то урадио плански а за јерменског премијера је губитак друге, непризнате јерменске државе, представљало колатералну штету произашлу из борбе да дође на власт.
Пашињан који се сада бори да је задржи мора да гура прозападни курс. Да од тога одустане и многи од оних који га подржавају поставили би питање: „Зашто си се онда због тзв. европског пута после 2018. удаљавао од Москве па пошто смо умногоме због тога изгубили Нагорно Карабах, сада се њој скрушено враћаш“?
Јерменски премијер не може да каже: „Па морао сам од некога да тражим подршку за долазак на чело државе коју су пре мене водили руски пулени и онда да то платим дистанцирањем од Москве, али дугорочно гледано схватам да је даље окретање од Русије национално срљање у пропаст“.
Таква искреност се плаћа фотељом, и то у најбољем случају, па од вазда егоистичних политичара њу није за очекивати. Но, то не значи да пошто избори прођу, ако на њима победи а доста тога указује да ће тако бити, ако има иоле националне савести, Николо Пашињан треба да настави по старом. Морао би на прагматичан начин по државу (и себе) да окрене лист. Уз мало пропагандних застора то је могуће учинити а да не делује нелогично. Исто важи и за садашњу проруску опозицију, ако победи, али би у њиховом случају лист био окренут у другом смеру.
О томе на шта мислим, ускоро ће бити речи. Оно о чему ћемо у наставку говорити односи се на Јермене и њихову будућност, али суштина тога важи и за Србе. Са освртом на наш геополитички положај текст је и започет, а у светлу јерменског искуства биће и завршен на Балкану.
Драгомир Анђелковић
