Živimo u razdoblju uvodne, umnogome još asimetrične, faze policentrizma. Pod njim se – da se prisetimo – načelno podrazumeva globalni poredak u kome se tri ili više relativno ravnopravna prvorazredna središta moći, uz učešće i niza regionalnih sila, nadmeću na raznim prostorima i u raznovrsnim sferama, oko realizacije svojih interesa pa i ograničene dominacije (na neku teritorijalnu zonu ili društvenu oblast).
U takvom poretku nema univerzalnog svetskog hegemona (što su neko vreme posle sloma Sovjetskog Saveza bile SAD), mada, pogotovo u prelaznom periodu iz monpolarnog u višecentrični svet koju i nazivamo „asimetričnim policentizmom“, postoji pojedinačno nedvosmisleno najjača sila (današnja Amerika), ali ne toliko da joj sledeće dve uspešno ne pariraju ako makar i delimično udruže potencijale (Kina i Ruska Federacija).
Ujedno, što je za male zemlje koje veliki činioci doživljavaju kao svoje mete, posebno važno, u početnom razdoblju policentrizma odvija se intenzivno nadmetanje, povremeno i u vidu međusobnih proksi sukoba, oko (re)definisanja zona uticaja moćnih država, odnosno podele „akcija“ u pojedinim zemljama ako oko njih veliki igrači ne mogu da se slože ili su one iznutra pragmatično vođene tako da iznalaze način da izbegnu jednostranu zavisnost, odnosno eskalaciju sukob globalnih i regionalnih predatora baš na njihovom terenu.
Nejake zemlje su u nekoj meri objekti u pomenutoj igri, ali to treba ponoviti, ne znači da ako njihovo vođstvo ima mudrosti i nacionalno je odgovorno, ne mogu u njoj da budu i subjekti, makar tako što definišu svoj model spoljnopolitičkog delovanja tako da se po njih utilitarno potiru uticaji većih činilaca koji deluju na njihovom prostoru.
Da se sada gledano iz tog ugla vratimo Jermeniji, kojom smo se bavili u dva prethodna dela ovog teksta.
Ona se danas nalazi na opasnoj raskrsnici. Rusija joj nudi delimično vraćanje na stanje pre 2018. Posle geopolitičkog vrdanja, Jerevan bi se u tom slučaju vratio punim savezničkim vezama sa Moskvom, kroz njen vojni pakt ODKB (Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti) i Evroazijsku ekonomsku uniju.
Zauzvrat Rusija garantuje vojnopolitičku zaštitu Republike Jermenije, pun pristup ruskom tržištu te snabdevanje energentima po povlašćenim cenama, i, konačno, da bude posrednik u daljem razvoju za sve direktno uključene faktore korisnih (ali ne i sa širim kaspijsko-centralnoazijskim geopolitičkim implikacijama, potencijalno štetnim za Rusiju i Iran) jermensko-azerbejdžansko-turskih komunikacionih aranžmana. Razume se pod ruskom odbrambenom kapom koja jemči jermenski suverenitet nad Sjunikom (uključujući i „Zangezurski koridor“).
Amerika u teoriji predlaže slično, s tim što je to i u praksi kompatibilno sa produbljivanjem odnosa Jerevana sa EU – što nudi Brisel – do načelno mogućeg ali za sada dalekog punog članstva Jermenije u toj uniji (ta država kao i Gruzija je geografski u Zapadnoj Aziji ali se verski i kulturno smatra evropskom zemljom). Ta, nazovimo je zapadnom opcijom, nesumnjivo dugoročno pruža veće ekonomske perspektive Jermeniji, i svakako u značajnijoj meri pogoduje njenom demokratskom razvoju nego (geo)politički „istočni put“ (što ne znači da demokratski napredak nije moguć i u tom slučaju ako sami Jermeni pokažu političku zrelost). No, postoji i opasnost, ona je vojnopolitičke prirode.
Rusija je i dalje prvorazredni faktor u kavkaskoj i kaspijskoj zoni. Ona realno može da obezbedi sigurnost Jermeniji. Zapadne sile – izuzev ako Amerika ne bi stavila Iran pod svoju kontrolu što sada deluje potpuno neostvarivo – u jermenskom okruženju nemaju vojno prisustvo. Jermenija je od njih odvojena Turskom, koja je dovoljno snažna da niko nju ne bi ni pomislio da slama da bi se „probio“ do jermenske države. Znači u toj varijanti bezbednost Jermenije paradoksalno zavisi od Turaka koji su istorijski bili a i dalje ostali najveća pretnja Jemenima.
Ako se okrene Zapadu, na osnovu prestiža SAD i turskih interesa u domenu odnosa sa EU, Jermenija je bezbedna do daljnjeg. Turci i Azeri neće srljati već će polako raditi na tome da ona od njih postaje sve zavisnija iz godine u godinu. A onda, pre ili kasnije, Zapad u nezaustavljivom opadanju (komparativno vojnopolitički u odnosu na druge faktore, iznutra demografski, ekonomski, moralno) neminovno će izgubiti volju da se u većoj meri angažuje u vezi sa Jermenijom koja nema naftu, gas ili bilo koje druge veoma značajne resurse. Na sadašnjem stadiju policentrizma Zapad nalazi interes da kontrira Rusiji, Iranu pa i Kini na jermenskom prostoru ali već je jasno da tako neće biti baš dugo.
Kada dođe do nove faze policentrizma i sužavanja uticaja SAD u vezi sa Jermenijom – slično kao što se Rimsko carstvo u padu krajem 3. veka povuklo iz Dakije i prepustilo surovoj sudbini njeno romanizovano stanovništvo, kada je iscrpelo tamošnja nalazišta zlata a izračunalo da mu je bez toga neproduktivno angažovanje istočno od Dunava – pomenuta južnokavkaska zemlja će se naći u ogromnom problemu.
Pokidaće funkcionalne veze sa Rusijom (koja ima istorijske i strateške razloge trajnog karaktera kao i regionalne potencijale dugog trajanja da joj pomogne), a neće više biti u stanju da se ozbiljnije osloni makar i na autoritet Zapada. Ujedno, njeni ključni energetski i drugi kanali snabdevanja tada će ići preko Turske i Azerbejdžana, koliko i putevi njenog izvoza. U takvim okolnostima Jermenija bi meko bila vraćena na stanje iz 1920. godine, kada ju je Kemal-paša Ataturk porazio i nakratko sveo na nivo poluvazalne države.
Turska i Azerbejdžan vekovima teže, kao što je ranije objašnjeno, da se spoje. Posredno bi to postigle ako se Jermenija okrene od Rusije a da bi takvo stanje osigurale, svakako bi se potrudile da u narednom periodu što više erodiraju jermensku državnost i u provizornom stanju je održe. Ko to u Jerevanu ne vidi – uz svo razumevanje za umor Jermena od višedecenijskih vojnopolitičkih sukoba i ekonomskih izazova – taj je geopolitički nepismen. Dok su političari koji to shvataju ali ne uzimaju u obzir, jednako nacionalno bezočni kao „naš“ predsednik Vučić, koji je radi svojih interesa prodao srpsko Kosovo.
Jermenski lider Pašinjan je ipak od Aleksandra bez Kosova mnogo manje kriv na nacionalnom planu. Činjenica je da je revoltirao Moskvu posle dolaska na vlast i tako relativizovao njenu podršku Jermeniji u sukobu sa Azerbejdžanom do koga je ubrzo došlo, ali ipak nije na isti način izdao Nagorno Karabah kao Vučić Kosovo i Metohiju. On je to uradio planski a za jermenskog premijera je gubitak druge, nepriznate jermenske države, predstavljalo kolateralnu štetu proizašlu iz borbe da dođe na vlast.
Pašinjan koji se sada bori da je zadrži mora da gura prozapadni kurs. Da od toga odustane i mnogi od onih koji ga podržavaju postavili bi pitanje: „Zašto si se onda zbog tzv. evropskog puta posle 2018. udaljavao od Moskve pa pošto smo umnogome zbog toga izgubili Nagorno Karabah, sada se njoj skrušeno vraćaš“?
Jermenski premijer ne može da kaže: „Pa morao sam od nekoga da tražim podršku za dolazak na čelo države koju su pre mene vodili ruski puleni i onda da to platim distanciranjem od Moskve, ali dugoročno gledano shvatam da je dalje okretanje od Rusije nacionalno srljanje u propast“.
Takva iskrenost se plaća foteljom, i to u najboljem slučaju, pa od vazda egoističnih političara nju nije za očekivati. No, to ne znači da pošto izbori prođu, ako na njima pobedi a dosta toga ukazuje da će tako biti, ako ima iole nacionalne savesti, Nikolo Pašinjan treba da nastavi po starom. Morao bi na pragmatičan način po državu (i sebe) da okrene list. Uz malo propagandnih zastora to je moguće učiniti a da ne deluje nelogično. Isto važi i za sadašnju prorusku opoziciju, ako pobedi, ali bi u njihovom slučaju list bio okrenut u drugom smeru.
O tome na šta mislim, uskoro će biti reči. Ono o čemu ćemo u nastavku govoriti odnosi se na Jermene i njihovu budućnost, ali suština toga važi i za Srbe. Sa osvrtom na naš geopolitički položaj tekst je i započet, a u svetlu jermenskog iskustva biće i završen na Balkanu.
Dragomir Anđelković
