Ne, neće biti izbora. Biće borbe za vlast. Znam da to izgleda isto, ali samo izgleda. U normalnim državama izbori su nadmetanje, neka vrsta društvenog višebojnog sporta, prilika da se proverite i izmerite, potvrdite ili utvrdite, pobedite ili izgubite, iznenadite ili razočarate. U Srbiji preostala je gola borba za vlast. Dve strane, dve opcije, dva sveta, dve Srbije. Vlast se može dobiti i izgubiti na izbora, ali se može odbraniti i dobiti i na ulici. Ulica i izbori više nisu dva različita puta, već više liče na dve stanice, samo je raspored nepoznat.
Više puta sam od predstavnika građansko-studenstkog pokreta čuo nepokolebljivo uverenje da je pobeda ili izvesna ili već ostvarena. Razumljiva je euforija posle istorijskih okupljanja u Beogradu (niz će se nastaviti i u drugim gradovima), logičan je i optimizam kada se pogleda seizmograf koji je u poslednjih šest meseci zabeležio takve društveno-političke potrese koje nijedna evropska vlada ne bi izdržala). Ta akumulacija energije, očekivanja, frustracije, besa, ogorčenja-to je zapaljiva smesa koja može, ali ne mora biti iskorišćena kao gorivo, i koja ne mora, ali može biti upotrebljena kao eksploziv. Izbori mogu biti upaljač koji će započeti lančanu, kontrolisanu reakciju u motoru sistema ili upaljač koji će zapaliti fitilj dinamita koje obe strane već postavljaju u temelje. Studenti ne samo da ubeđuju građane de pobeđuju, već počinju sa ubeđivanjem da su već pobedili. To ubeđivanje nailazi na otvorena vrata kod velikog broja stanovništva koje ne samo da u to veruje, već i ne pristaje ni na šta manje no na pobedu, i to ubedljivu, nesumnjivu, neospornu! Takav pristup nije adekvatan takmičaru, već pretendentu, očekivanja nisu baždarena na realnosti, već na željama. Nepripremljenost na neželjeni ishod, odnosno neprihvatanje takvog ishoda više je ispoljeno na opozicionoj, nego ne režimskoj strani. Ma koliko to bilo logično ili opravdano, mora se ukazati na posledice takvog stanja supranika.
Postoji istorijska paralela na koju se možemo referisati ako želimo da sagledamo ne sam pojavu, nego i proces čiji su pojavni oblici nama danas naizgled nepredvidivi i nepoznati. Boljševici su posle februarske revolucije bili marginalizovana politička opcija u Rusiji koja se tek oslobodila carizma. U vrtlogu istorijskih događaja oni su sa različitim uspehom birali tajming, sredstva i saveznike, ali im je cilj uvek bio isti-dolazak na vlast i sprovođenje revolucije. Bili su u dubokoj opoziciji u prvom tromesečju, onda su pokušali na silu i neuspešno da dođu na vlast, onda su borbom protiv restauratora carizma ponovo stekli popularnost i postali većina u sovjetima, zbog čega su čekali izbore za Ustavotvronu skupštinu na kojima opet nisu pobedili, ali se vlast već valjala ulicama Petrograda i Lenjin je odlučio da je ugrabi što pre. Tako je jedna radikalno-leva frakcija pokušala i izborima i revolucijom da dođe na vlast, ona nije birala sredstva, nju ni izborni porazi nisu demoralisali ili primorali na čekanje. Naprotiv!
Iz navedenog primera možemo izvući zaključak da ako jedna opcija ima agendu revolucije-onda je toj opciji bitan cilj i ta opcija u startu potire sve ostale. Ne bira ona, drugi biraju kako će joj prepustiti ili joj se suprotstaviti da dođe na vlast.
Vučić očigledno razume ovu paralelu, zbog toga neprekidno govori i podseća o obojenoj revoluciji. Ćacilend je imao preventivnu ulogu, a kadrovske promene u bezbednosnom aparatu smo su završne pripreme za kontrarevoluciju.
Sa druge strane, ne postoje revolucinarni vojni komiteti, ne postoje vojni i radnički sovjeti, ne postoji „crvena garda“ koja bi jurišala na Zimski dvorac ( u našem slučaju Predsedništvo). Postoji možda samo trockistička volja i spremnost ( i ništa više od toga i to manjine) da se na svaki način, ali na svaki način ova vlast detronizuje i krene u realizaciju svetske (u našem slučaju srpske) revolucije. Studenti tu spremnost pokušavaju da kanališu kroz organizovanje raznih tela, odbora, foruma, zborova kako bi predizborna kampanja po prvi put bila efikasno sprovedena.
Iako vlast poručuje da je miran transfer vlasti neupitan i da relaksirani mogu otići u opoziciju, jer će se na vlast vratiti na sledećim izborima-retko ko još veruje u amaterski sročene bajke. Jasno je da oni ne brane vlast zbog slobode (Srbije), već koriste vlast da bi ostali na slobodi (i u Srbiji).
Sudar dva ovna na brvnu nikada se nije rešio bez praska, bez loma, bez pada barem jednog u reku ili ponor. Zalet koji se uzima ne obećava ništa dobro.
Ali, budimo realni-tražimo, zahtevajmo, ostvarimo (ono što sada samo izgleda) nemoguće!
Studenti svih univerziteta-ujedinite se!
Zemlja seljacima! Fabrike radnicima! Vlast narodu!
PUMPAJ!
dr Aleksandar Dikić
