Не, неће бити избора. Биће борбе за власт. Знам да то изгледа исто, али само изгледа. У нормалним државама избори су надметање, нека врста друштвеног вишебојног спорта, прилика да се проверите и измерите, потврдите или утврдите, победите или изгубите, изненадите или разочарате. У Србији преостала је гола борба за власт. Две стране, две опције, два света, две Србије. Власт се може добити и изгубити на избора, али се може одбранити и добити и на улици. Улица и избори више нису два различита пута, већ више личе на две станице, само је распоред непознат.
Више пута сам од представника грађанско-студенстког покрета чуо непоколебљиво уверење да је победа или извесна или већ остварена. Разумљива је еуфорија после историјских окупљања у Београду (низ ће се наставити и у другим градовима), логичан је и оптимизам када се погледа сеизмограф који је у последњих шест месеци забележио такве друштвено-политичке потресе које ниједна европска влада не би издржала). Та акумулација енергије, очекивања, фрустрације, беса, огорчења-то је запаљива смеса која може, али не мора бити искоришћена као гориво, и која не мора, али може бити употребљена као експлозив. Избори могу бити упаљач који ће започети ланчану, контролисану реакцију у мотору система или упаљач који ће запалити фитиљ динамита које обе стране већ постављају у темеље. Студенти не само да убеђују грађане де побеђују, већ почињу са убеђивањем да су већ победили. То убеђивање наилази на отворена врата код великог броја становништва које не само да у то верује, већ и не пристаје ни на шта мање но на победу, и то убедљиву, несумњиву, неоспорну! Такав приступ није адекватан такмичару, већ претенденту, очекивања нису баждарена на реалности, већ на жељама. Неприпремљеност на нежељени исход, односно неприхватање таквог исхода више је испољено на опозиционој, него не режимској страни. Ма колико то било логично или оправдано, мора се указати на последице таквог стања супраника.
Постоји историјска паралела на коју се можемо реферисати ако желимо да сагледамо не сам појаву, него и процес чији су појавни облици нама данас наизглед непредвидиви и непознати. Бољшевици су после фебруарске револуције били маргинализована политичка опција у Русији која се тек ослободила царизма. У вртлогу историјских догађаја они су са различитим успехом бирали тајминг, средства и савезнике, али им је циљ увек био исти-долазак на власт и спровођење револуције. Били су у дубокој опозицији у првом тромесечју, онда су покушали на силу и неуспешно да дођу на власт, онда су борбом против рестауратора царизма поново стекли популарност и постали већина у совјетима, због чега су чекали изборе за Уставотврону скупштину на којима опет нису победили, али се власт већ ваљала улицама Петрограда и Лењин је одлучио да је уграби што пре. Тако је једна радикално-лева фракција покушала и изборима и револуцијом да дође на власт, она није бирала средства, њу ни изборни порази нису деморалисали или приморали на чекање. Напротив!
Из наведеног примера можемо извући закључак да ако једна опција има агенду револуције-онда је тој опцији битан циљ и та опција у старту потире све остале. Не бира она, други бирају како ће јој препустити или јој се супротставити да дође на власт.
Вучић очигледно разуме ову паралелу, због тога непрекидно говори и подсећа о обојеној револуцији. Ћациленд је имао превентивну улогу, а кадровске промене у безбедносном апарату смо су завршне припреме за контрареволуцију.
Са друге стране, не постоје револуцинарни војни комитети, не постоје војни и раднички совјети, не постоји „црвена гарда“ која би јуришала на Зимски дворац ( у нашем случају Председништво). Постоји можда само троцкистичка воља и спремност ( и ништа више од тога и то мањине) да се на сваки начин, али на сваки начин ова власт детронизује и крене у реализацију светске (у нашем случају српске) револуције. Студенти ту спремност покушавају да каналишу кроз организовање разних тела, одбора, форума, зборова како би предизборна кампања по први пут била ефикасно спроведена.
Иако власт поручује да је миран трансфер власти неупитан и да релаксирани могу отићи у опозицију, јер ће се на власт вратити на следећим изборима-ретко ко још верује у аматерски срочене бајке. Јасно је да они не бране власт због слободе (Србије), већ користе власт да би остали на слободи (и у Србији).
Судар два овна на брвну никада се није решио без праска, без лома, без пада барем једног у реку или понор. Залет који се узима не обећава ништа добро.
Али, будимо реални-тражимо, захтевајмо, остваримо (оно што сада само изгледа) немогуће!
Студенти свих универзитета-уједините се!
Земља сељацима! Фабрике радницима! Власт народу!
ПУМПАЈ!
др Александар Дикић
