Овако су о православном хришћанству, дубоко утемељеном у српском народу, певали његови најбољи и најпобожнији синови и кћери из редова Богомољачког покрета или Православне народне хришћанске заједнице, коју је између два светска рата предводио највећи Србин после Светог Саве, непоновљиви и неуморни проповедник и мисионар Православља – Свети Владика Николај Жички и Охридско-Битољски (иначе и аутор многих богомољачких песама, па и ове чије смо стихове позајмили за наслов ове колумне: „Наша вера православна”). Овај чудесни друштвени покрет потекао је из обичног народа након свих ужаса Првог светског рата када се осетила духовна криза и трагало за смислом живота после свих покоља међу народима у срцу цивилизоване Европе.
Ова јединствена српска религиозна ренесанса одиграла се у дубини бића народнога, најпре код простодушног сеоског света који је боготражитељски хтео да оживи свој духовни живот и кренуо за Богом као апостоли за Христом у своје време. Тако су настале мале хришћанске заједнице, будућа православна братства која су се сабирала по кућама, црквама и манастирима у циљу читања и тумачења Светог Писма, молитве, певања побожних песама и свеукупног исправљања личног живота кроз Свете Тајне Цркве. Уочи великих хришћанских празника богомољци су пешачили сатима, често босоноги и испошћени, носећи црквене барјаке и певајући црквене песме, до највећих српских светиња где би читаве дане и ноћи присуствовали богослужењима, певали молитвене песме и разговарали о Богу. Ко би данас рекао да је центар и централа овог духовног устанка српског народа, како га је назвао Свети Николај Српски, био у Шумадији и Крагујевцу, а да се онда гранао широм Жичке епархије и свих других делова Српске Цркве и Српства у тадашњој Краљевини.
Пред Други светски рат, који је немилосрдно прекинуо овај епохални духовни полет, Богомољачки покрет је имао више десетина братстава, више стотина хиљада чланова, редовне тромесечне саборе, своје мисионарске течајеве и обучене мисионаре који су ишли у народ, своју штампарију и безбројна издања духовних часописа, књига и листића.
И ондашњи богомољци изазивали су контроверзе и подсмех у јавности, оптуживани за све и свашта, одбацивани чак и од дела свештенства и епископа, све док Богомољачки покрет није добио благослов врха Цркве, а духовно руковођење преузео Свети Владика Николај, исправљајући сва извитоперења која се морају појавити у сваком религиозном заносу. Као најзначајнији духовни плод Богомољачког покрета између два светска рата, а посебно под комунистичком окупацијом после Другог светског рата, јесте бројно монаштво и свештенство које је потекло из богомољачких породица и тако очувало Српску Цркву и манастире.
Тако и данас, поводом чудесног догађаја масовног поклоњења Пресветој Богородици у Храму Светог Саве у Београду, многи у нашој јавности изражавају спрдњу па и отворену мржњу према верном народу који у огромном броју долази да се поклони Појасу Пресвете Богородице. Јер, ма колика реликвија или светиња била у питању као повод, ово је заправо дирљив показатељ љубави српског народа према Богу и Пресветој Богородици, која итекако постоји у дубини бића нашег народа.
У Србији је већина грађана религиозна, поштује своју веру и традицију, зна за светиње. Постоји екстремна мањина лажних верника и лажних патриота на власти, који су спремни да све, па и светиње, злоупотребе у маркетиншке сврхе, као и да своју издају Косова и Метохије и лоповлук пробају да сакрију иза лоше одглумљеног наглог наступа религиозности, далеког од сваког духовног самопреиспитивања и покајања. Са њима у пару увек фунционише и игра разне дупле пасове, којима једни друге промовишу и одржавају, друга екстремна мањина прозападних грађаниста другосрбијанаца која ових дана ђавоимано сикће на призоре непрегледних колона побожних људи који сатима чекају да би се поклонили светињи. Ови неотитоисти, вечити мрзитељи свега што је српско, а посебно вере наше, не могу да разумеју да је верско право неотуђиво људско право у свим народима света и да га не могу укинути Србима, ма колико то болесно желели. Нити би уопште смели да вређају верска осећања српског народа који је управо на темељима те вере направио своју државу, просвету, културу… Они би и данас, као 1945. године, преким судовима да решавају свако јавно исповедање вере у нашем друштву, као да је Тито још увек жив. Они би у тренутку обукли кожне мантиле и кренули изнова да стрељају свакога ко се не уклапа у нови атеистички поредак, као што су то радили њихови генетски и идеолошки преци.
Православна вера је дубоко укорењена у српском народу, као и родољубље. На та два стуба почива читава српска историја, то је њен смисао – дучићевска вера у Бога и Српство. Ма колико често изгледало да нисмо више онај народ који смо некада били, да нисмо на том нивоу побожности и патриотизма наших предака, изненаде нас позитивно те најупечатљивије слике савремене српске религиозности каква је, рецимо, била сахрана Светог Патријарха Павла или ово поклоничко путовање стотина хиљада људи у сусрет Пресветој Богородици. Духовно је жив овај народ и док је тако има наде за нас и наше свеукупно спасење, како духовно тако и свенародно, друштвено и државно.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
