Попуштање тоталитарних стега у Совјетском Савезу после доласка на власт Горбачова, било је пропраћено избијањем на површину старих, привремено потиснутих, међунационалних спорова. Тако је оживео и јерменски покрет у Нагорно Карабаху, што је 1988. резултирало захтевом за уједињењем те аутономне области Совјетског Азербејџана са јерменском републиком СССР-а. Уз жељу за национално-државном интеграцијом, Јермене је на акцију подстицао и страх од постепене азербејџанизације поменуте покрајине коју је водио Баку (насељавање Азера услед чега је током неколико деценија удео Јермена са око 90 посто пао на 75 процената, форсирање азербејџанског језика, непропорционално довођење Азера на руководећа места).
Корак по корак, тако се стигло до обрачуна, који су упоредо са распадом СССР-а прерасли у прави оружани сукоб (Први рат за Нагорно Карабах) који је трајао до 1994. Без обзира на то што је Азербејџан дуго подржавао опстанак федералне заједнице док је Јерменија била на сепаратистичким позицијама, на основу пробуђених верских симпатија (тада још не и редефинисаних руских геополитичких рачуна), Јермени су имали подршку преовлађујуће руских совјетских војнополитичких па и политичких чиниоца на терену и онда када је официјелна Москва настојала да делује објективно. Тим пре је после распуштања Совјетског Савеза званична и незванична Русија била на страни Јермена. То је у значајној мери (колико и борбе око власти у Азербејџану) допринело јерменском ратном тријумфу, али је и поставило темеље савезничких односа две независне државе у наредном периоду.
Када су се изборили за независност и оно што су сматрали реализацијом својих националних претензија (не само што су Јермени преузели пуну контролу над Нагорно Карабахом већ су освојили и стратешки важне територије између њега и Јерменије, на којима су Азери били већина пре рата), у Јеревану су проценили да им је најсигурнији гарант будућности чврст војнополитички и економски савез са Русијом. То је био рационалан избор (на страну унутрашње злоупотребе истог) јер се Јерменија суочила са херметичком саобраћајном, економском, енергетском и сваком другом блокадом од стране Турске и Азербејџана, па су јој једине везе са „светом“ биле Иран (са којим има малу границу) и Грузија.
Без обзира на добре међусобне односе, због непостојања адекватне комуникационе инфраструктуре и већ у оно време озбиљних санкција Техерану (од стране САД и низа западних земаља), иранска „веза“ није била реално решење за Јерменију. Но, Русија је била у стању да јој осигура неопходне коридоре за опстанак преко Грузије чак и када је касније са њом дошла у сукоб. Њима се одвијало снабдевање Јерменије руским енергентима и другим стратешким робама по привилегованим (савезничким) ценама, те извоз онога што та земља може да понуди великом руском тржишту. Такође, Русија је пружала озбиљну војно-техничку подршку јерменским снагама, као и директне војне гаранције за Републику Јерменију.
То се, додуше, није пренело и на Нагорно Карабах јер га Јереван, како не би покидао односе са Западом, није званично признао већ се односио према њему незванично као држави, слично као Србија према Српској Крајини (до 1995). Опет, Руси су, после свог признања грузијских одцепљених области Абхазије и Јужне Осетије, указивали на то да је потребно да Јерменија призна Нагорно Карабах па ће онда и Москва са њим дефинисати посебне (укључујући и одбрамбене) односе, али да Руси неће да буду већи Јермени од Јермена па да то ураде на своју руку.
Тако је Кремљ желео да још неко упоредо са њим крене путем озваничене ревизије граница на постсовјетском простору те да Јермене трајно веже за себе пошто би спалили сваки мост који води на неку другу геополитичку страну. Ипак, то се није десило. Јереван, и док је имао проруску власт, није затворио француска и друга западна врата (само у Француској живи око 600 хиљада Јермена те се ту ради о богатој и утицајној дијаспори), а ослањао се на то да ће уз руску посредну подршку и сопствени национални ентузијазам обезбедити опстанак Нагорно Карабаха.
То је и био случај све док су у Москви процењивали да у Јеревану владају њихови пријатељи ма колико они задржавали известан простор за геополитичко маневрисање. Међутим, они су дојадили великом делу јерменског народа. Прво, тзв. „карабашки клан“ који је до пре десетак година владао земљом којом се бавимо, уз сав свој неспорни патриотизам (у томе се суштински разликују од „нашег“ квислиншког СНС клана који је издао српске интересе), огрезао је у криминал и корупцију. Власт квари људе а дуга владавина, поготово тамо где стране земље са већим демократским капацитетима (макар и из себичних намера) не могу да озбиљније утичу на друштвенополитичка кретања, продубљује системске девијације. Режимлије се прекомерно осиле, што прави штету земљи и револтира народ до те мере да је спреман да занемари и неке важне националне интересе.
Друго, свеопшта турско-азербејџанска блокада (која је јако сузила везе Јерменије и са Русијом а камоли „даљим иностранством“, те Јерменији направила огромне привредне проблеме), и константни велики напори становништва мале земље које је деценијама живело на ивици новог рата са више него троструко бројнијим и из године у годину на основу експлоатације нафте и гаса све богатијим и боље наоружаним Азербејџаном, јако су исцрпели Јермене, поготово млађе, образованије и урбане. Јерменија је била нека врста постсовјетског Израела али без економских потенцијала и низа екстерних спона те системских капацитета који су јеврејској држави омогућиле да споји војне напоре, висок стандард грађана и демократију (макар за Јевреје).
Тако је 2018. дошло до јерменске варијанте „плишане револуције“. Грађани незадовољни тиме што је вођа ондашњег режима Серж Саргсјан, после истека другог председничког мандата (био је на тој функцији од 2008), покушао да настави да влада као премијер, у таквом броју су преплавили Јереван и друге јерменске градове, да су војне и полицијске али и владајуће политичке структуре биле паралисане, те се естаблишмент, наизглед монолитан, брзо урушио. Нови јерменски лидер постао је прозападно настројени а национално, у најмању руку, врло одмерени Николо Пашињан. Иако он није повлачио радикалне потезе према Москви, јасно је било да су они премештени на нови, много неповољнији, колосек.
У таквим околностима, када је проценио да су руско-јерменски односи довољно захладнели, Азербејџан је 2020. напао Нагорно Карабах. Јерменија га је посредно али ипак у широким размерама бранила, али је овај пут била остављена сама себи, а ратни ентузијазам великог дела њеног уморног и подељеног народа био је много мањи него у прошлом сукобу (док га власт није ни приближно као претходна репресивно и пропагандно подстицала). После шест недеља крвавог рата Јермени су били стратешки поражен и принуђени на по себе прилично неповољно замрзавање конфликта, који се већ 2023. претворио у пад Нагорно Карабаха те потпуни егзодус Јермена из те облати (слично ономе што је задесило српски народ у Крајини 1995).
После Другог рата за Нагорно Карабах дошло је до још већег удаљавања Јерменије и Русије (обе стране су се међусобно оптуживале за оно што се десило али и за низ других ствари), а Москва је 2022. упала у тзв. украјински конфликт – који се од планиране брзе „специјалне операције“ претворио у прави фронтални рат – те су јој посебно требали енергетске и друге заобилазнице за западне санкције преко Турске и Азербејџана. У таквим околностима Баку је проценио да је време да коначно стави тачку на спор око Нагорно Карабаха, али и да у следећем кораку отвори питање стварања великог и вишеслојног саобраћајног коридора између два дела Азербејџана и преко његове Аутономне Републике Нахчиван (Нахиџеван) онда са Турском.
Коликогод да се око проблема Нагорно Карабаха држала по страни, између осталог, како се показало неосновано, сматрајући да ће тај национални пораз довести до пада јерменског режима који доживљава као нелојални, у вези са – у глобалним размерама прозваним – „Зангезурским коридором“, Русија је енергично реаговала. Ради се о питању које може битно да промени положај јужнокавкаске геополитичке клацкалице, и то са даљим дометима од поменутог региона. Зато је брзо дошло до усијања на релацији Москва – Баку и више него на линији Москва – Јереван.
Азербејџан и Турска нуде Јерменији да изгрде преко њене територије аутопут, модерну пругу, гасовод, нафтовод, оптичке линкове и ко зна шта све још, те тако интегришу „турски свет“, од европског дела Турске до Азербејџана, и онда преко Каспија до Средње Азије. Заузврат Јерменији не само што би биле укинуте све санкције, већ би она у потпуности, и то као важна раскрсница, била укључена у економску сарадњу на том великом простору. Цена за то је да се дефинитивно определи да и теоријски одбаци идеју о враћању Нагроно Карабаха, не инсистира кроз свој образовни и генерално културни систем на наслеђу Историјске Јерменије (данас већим делом насељене турским народима), али и ублажи осуду Турске по питању геноцида над Јерменима. И то није све, Анкара и Баку траже и неки модел екстериторијалности за „Зангезурски коридор“, од непостојања граничне контроле до стварања посебног модела управљања над њим.
Актуелна власт у Јеревану, ако се изузме позориште које организује за јавност, уз извесне по себе мало повољније корекције склона је реализацији поменутог пројекта. Уверена је да он доноси Јерменији велику економску корист али и отвара јој пута за улазак у евроатлантски круг. Зато решење тражи кроз америчко посредовање, па се тако и посебна зона у јужном делу Јерменије све чешће назива „Трампов коридор“. Разматрају се различити модели изградње саобраћајница и свега другог, уз значајан амерички власнички удео и механизме врховног надзора (нпр. током 99 година), а када се говори о граничној контроли, функционисању царине, администрације и полиције, ради се на дефинисању компромисних решења уз номинално поштовање јерменског суверенитета (што многима у Јерменији и даље делује као призивање окупације).
Коликогод Америка, Јерменија, Турска и Азербејџан (па и Израел који је у духу комплексних геополитичких игара заинтересован да ослаби Иран али и да омогући Турској да добије превагу у региону) на томе систематски раде (уз сва међусобна неслагања по неким питањима), Русија се свестрано супротставља описаној комбинацији, између осталог и темељно сарађујући са ојачалом јерменском опозицијом и веома утицајним врхом Јеменске цркве. За Москву се не ради само о престижу на делу постсовјетског простора који је дуго сматран зоном њене доминације, нити о економским и другим интересима у самој Јерменији, већ и о реалној опасности која води ерозији руског утицаја у Средњој Азији (насељеној великим делом турским народима).
Шлаг на тој за Русију отровној торти је проблематика за Руску Федерацију и Иран стратешки битног „коридора север-југ“. Огромна средства су у претходном периоду уложена у појачавање каспијских поморских веза између поменутих држава (оне су Каспиј стратешки контролисале па је био недодирљива зона за озбиљне спољне играче), а сада се потенцијално отвара пут за директан приступ Турске и Америке Каспијском језеру (због величине прозваним море) преко Јерменије и Азербејџана. То би представљало убацивање мине у оно што Руси и Иранци сматрају својим „базеном“. Друго, Русија и Иран планирају изградњу значајног копненог крака поменутог коридора преко Грузије и Јерменије, а може да се деси да он трајно буде пресечен тј. онемогућен у замишљеном виду територијалним појасом под америчким надзором на југу последње државе.
Тако се приближавамо овогодишњим јунским парламентарним изборима у Јерменији, после којих ће бити редефинисан или учвршћен распоред фигура на кавкаском сегменту евроазијске „шаховске табле“, у очекивању нових значајних геополитичких потеза регионалних и глобалних играча. Пашињан у њих борбено улази са причом о ЕУ интеграцијама, сарадњом са Америком, одмаклом нормализацијом односа са турским окружењем – а све то са маркетиншким акцентом на достизању европских вредности (које од када се учврстио на власти и не поштује баш много у пракси) и стандарда за грађане Јерменије (где постоји реални прогрес) – док наглашено национална опозиција, умногоме, снажно истиче опасност од тога да се иде ка стварању предуслова да пре или касније турско море потпуно преплави преостало јерменско острво.
О томе шта ту има или нема одржив основ, шта је повољно или неповољно за народе Јужног Кавказа али и поукама које за нас произлазе из дешавања у том делу света, говорићемо у следећем сегменту текста.
Драгомир Анђелковић
