Na ovom poslednjem mitingu u singidunumskom “Koloseumu”, Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) optužio je “one tamo” koji mu se ne klanjaju i ne dive, dakle većinu građana čiji je predsednik, da su hteli da “otmu, unište, razruše” Srbiju i da “streljaju i ubijaju našu decu”…
A u transu ga slušala privedena, dovežena, dovučena, doterana, priterana i na stotine drugih načina motivisana publika koja izvikuje negovo ime i maše negovim slikama, i sve to zato što se, sledeće nedelje, održavaju lokalni izbori, pazi sad, u Majdanpeku, Boru, Knjaževcu, Kladovu, Smederevskoj Palanci, Sevojnu, Bajinoj Bašti, Lučanima, Aranđelovcu i Kuli.
Odnekle su vam poznati ova situacija, ovaj rečnik i ova ikonografija?
. . .
Autokratija (samodržavlje, samovolja, samovlada) je oblik vladavine u kome je vlast, ali u ograničenom kapacitetu, skoncentrisana u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, tako da postoje formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), ali ne i demokratski duh političkog delovanja tj. postoje institucije koje bi trebalo da garantuju njihovo demokratsko funkcionisanje, ali pošto rade pod najneposrednijim uticajem vladajuće grupe i vođe, demokratija je svedena na nivo pukog formalizma.
Poseban oblik autokratije predstavlja harizmatski tip vlasti kojim se posebno bavio, našem Poglavici najomiljeniji, nemački sociolog Maks Veber. Ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a obeležava ga pojava „harizmatskih vođa“, “posebnih” ličnosti koje imaju specifičnu, “natprirodnu” obdarenost. Harizmatska vlast obogotvorava ličnost vođe i pretvara je u legendu i mit. Vođa najčešće sam odlučuje, njegova volja postavlja se kao najviši razlog, skoro kao aksiom, iznad koga nema daljih potpitanja i kriterijuma.
Za razliku od autokratije u kojoj autokrata, makar u načelu, ne ugrožava privatan život građana, u totalitarnim sistemima se uništava i privatna sfera i zavodi opšta kontrola.
Diktatura je, s druge strane, naziv za oblik vladavine u kome je sva vlast koncentrisana u rukama jednog čovjeka ili manje grupe ljudi, a ta vlast nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima, kao što su ustav, zakoni ili običaji; represija je stalna i neskrivena, političke slobode ili uopšte ne postoje ili su u ozbiljnoj restrikciji, a svaka opozicija je sistematski eliminisana.
Glavni lik “filozofije boljševizma” Vladimir Iljič Uljanov Lenjin je teorijski promovisao, a potom i u praksi primenio, tezu prema kojoj samo partija koja će povesti u revoluciju, “ne ograničavajući se bilo kakvim zakonima, nikakvim apsolutnim pravilima” i oslanjajući se samo na nasilje, samo ona će moći da “oslobodi narod kapitalističke eksploatacije” i uvede sanjanu “diktaturu proleterijata”, odnosno apsolutističku vlast revolucionarne, navodno, radničke klase. Lenjin je to objasnio time da diktatura proletarijata ima zadatak da, ostvarujući „proletersku demokratiju“, izopšti iz demokratije klasu ugnjetača, nazivajući ovaj društveni i biološki inženjering – „ugnjetavanjem ugnjetača“.
A to je ono što je „marksizam – lenjinizam – staljinizam“ definisao kao politički sistem koji revolucionarnim prevratom uspostavlja radnička klasa (uz „manjinsko partnerstvo“ sa „seljaštvom i pošteno inteligencijom“) u prelaznom razdoblju od kapitalizma ka socijalizmu.
Rodonačelnik, zato i imenjak, markstičke filozofije Karl Marks je, još 1852, prvi upotrebio termin „diktatura proleterijata“ tvrdeći da do nje neumitno vodi klasna borba, a ta diktatura, ta specifična „(socijalistička) država prelaznog perioda iz kapitalizma u komunizam“, predstavlja samo jednu fazu ka ukidanju svih klasa, odnosno besklasnom društvu.
Srbija, doduše, nema ni radničku niti srednju klasu, ali ima k(l)as(t)u, od 2012. naovamo, prebogaćenih, omoćalih plutokrata, a do pre 14 leta običnih gologuzana. I samozvanu elitu koja prati tu plutokratiju…
Zapadne „monitoring organizacije“ vlast našega Poglavice, uglavnom, svrstavaju u „hibridne režime“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“, u „autokratizovane sisteme“ ili, evenutalno, „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, i dalje učestvuje na izborima, da nekakvi nejaku mediji egzistiraju, da ni represija nije na nivou „čistih“ diktatura…
Te da je, recimo, među „neliberalnim režimima“, „Srbija bliža Mađarskoj nego Turskoj, a daleko od Rusije“.
To bi značilo da izborni uslovi nisu ravnopravni, da izvršna vlast, odnosno autokrata, ima dominantan uticaj na sve institucije, a da režim dominira u medijima, s tim da je Srbija, ipak, manje stabilna autokratija od Mađarske.
U odnosu, pak, na Tursku („tvrdi autoritarizam“), Srbija, prema ovim monitorinzima, ima niži nivo represije i nema masovnih političkih hapšenja i zatvaranja. Iako, na drugoj strani, ovi izveštaji ukazuju na snažnu koncentraciju moći oko jednog lidera, na slabljenje državnih i nezavisnih institucija, pritiske na političke protivnike i kritičare vlasti, uključiv i dehumanizaciju studentskog i građanskog pokreta optužbama tipa “ustaše, nacisti, teroristi, fašisti, vođe obojene revolucije, ratnici hibridnog rata, talibani, Crveni Kmeri”…
. . .
Posle smrti Stjepana Radića, ranjenog u „Račićevom atentatu“, i blokade rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar Karađorđević je, u proglasu od 6. januara 1929, objavio da su „ti žalosni razdori i događaji pokolebali kod naroda veru u korisnost te ustanove“, te da zato između kralja i naroda „ne može i ne sme biti više posrednika“. Kralj je raspustio parlament, ukinuo Vidovdanski ustav, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, kao i političke skupove, uveo cenzuru, proglasio ideologiju „integralnog jugoslovenstva“, državi promenio ime (Kraljevina Jugoslavija, umesto dotadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca), te lično preuzeo izvršnu, zakonodavnu i vojnu vlast.
Otvorena diktatura je formalno ukinuta donošenjem Oktroisanog ustava, 3. septembra 1931, kojim su dozvoljene aktinvosti samo jedne, režimske stranke, ali je faktički okončana tek posle atentata na kralja Aleksandra u Marseju, krajem 1934. godine, kada je dozvoljen rad ostalim partijama da bi, 1935, bili raspisani novi izbori.
Komunistička diktatura u Jugoslaviji počela je, neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, procesom nasilnog, revolucionarnog uzurpiranja i učvršćivanja vlasti Komunističke partije (KPJ) na čelu sa Josipom Brozom Titom, nasilnom promenom državnog uređenja (federacija nacionalnih republika umesto monarhije), uklanjanjem, hapšenjem i proterivanjem političkih protivnika, zabranom političkog organizovanja, ukidanjem višestranačkog sistema, prisilnom nacionalizacijom privatne imovine, ograničavanjem slobode govora…
Prethodno se, tokom Drugog svetskog rata, 1942, „Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ) samokonstituisalo, samoproglasilo i oktroisalo kao „vrhovni politički organ, vrhovno političko predstavništvo narodno-oslobodilačke borbe“, čime su „udareni temelji nove narodne vlasti na terenu“, a sa proklamovanim glavnim ciljem – „ujedinjenje antifašističkih snaga u borbi za oslobođenje od okupatora i ustaško-četničkih jedinica“.
Drugo zasedanje AVNOJ-a se, 1943, samooktroisalo za „vrhovno zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije“, pa je čak izabralo i „privremenu narodnu vladu“ pod nazivom „Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije“, proglasilo federalno uređenje (Jugoslavija kao federalna zajednica ravnopravnih naroda i republika); Titu dodelilo titulu „maršala Jugoslavije“ i, odnekle vam je verovatno poznato, „vrhovnog komandanta“, pride…
Delegati tih prevratničkih skupština, u oba navrata, bili su „slučajni prolaznici“ kroz Bihać i Jajce, nikakvi legitimno birani predstavnici jugoslovenskih naroda. Toliko o legalitetu i legitimitetu “diktature proleterijata” koja će potrajati do raspada SFRJ.
. . .
Svoje učešće u ulozi jedne od specijalnih gošći na Poglavičinom solističkom koncertu u “Koloseumu”, folkerka Vesna Zmijanac je obrazložila filozofskim pragmatizmom većinskog biračkog tela u Srbiji: „Nisam se ja dvoumila. Treba podržati predsednika u svakom slučaju. Ja sam uvek bila uz vlast. To kažem i mojoj deci. Deco – uvek treba biti uz vlast, jer onda nemate nikakvih problema. Ako nije tako, problem je u najavi“.
(Za zaboravne mlađe od 30 godina: to je ista dama koja je 5. oktobra 2000, u ime JUL-a, a od JUL-a, lično “oslobađala” TV Studio B, to je ono vreme kada Čanak pevao na uvce “My way” netom “progledalom” TV Pink Žeksu ili kada je, malo kasnije, Čeda Revolucija slavio Karleušu kao “pametniju od najvećih intelektualaca”…)
U „Poslanici Rimljanima“, apostol Pavle poručuje: „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti, čini dobro.“
Osim ove hrišćanske natuknice o „vlasti od Boga datoj“ koju su idolopoklonici diktatora uzimali zdravo za gotovo, važan je bio i efekat „psihologije mase“, jer su se ljudi svrstavali na onu stranu za koju su mislili da je većinska.
Italijanski „Duče“ Benito Musolini je, kao i ostali autoritarni lideri, koristio masovne mitinge podrške kao priliku za demonstraciju vlastite moći i za manifestaciju „narodnog jedinstva“.
Često se desetinama i stotinama hiljada Italijana obraćao sa balkona „Palaco Venezia“, na rimskom trgu „Piazza Venezia“. Sa tog balkona, uostalom, objavio je, 10. juna 1940, rat Velikoj Britaniji i Francuskoj, i ulazak Italije u Drugi svetski rat na strani „Trojnog pakta“.
Hitler je preferirao masovne skupove organizovane u sklopu nacističkih partijskih kongresa u Nirnbergu, koji su korišćeni i za prezentaciju nemačke vojne nadmoći.
Iza kulisa mitinga svih ovih diktatora stajale su, do perfekcije organizovane, partijske i državne mašinerije, savršena režija. Državni službenici, cele fabrike i škole, najšire društvene grupe, pa i socijalno ugrožene strukture građana, često prisilno ili uz „pristojnu nadoknadu“, dobijale su kao „naređenje za mobilizaciju“ i „radnu obavezu“, obavezno prisustvo ovih skupovima.
Bezbednosne službe i paramilitarna logistika su držale sve pod kontrolom, a režimski mediji su ove mitinge najavljivale i ocenjivale, uvek iznova i iznova, kao „istorijske“, demonstriraući i potencirajući „jedinstvo naroda“, „kolektivnu energiju“ i „bezrezervnu podršku“ državnom i partijskom rukovodstvu.
Mitinzi i parade u istočnjačkim autokratijama i diktaturama, npr. Kim-Ilovi (Sung, Jong-Il, Jong-Un) ili Mao Zedong ili u Sovjetskom Savezu u doba Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, koje je planirao, organizovao i kontrolisao celokupan bezbednosni aparat, sa stotinama hiljada ili čak miliona učesnika, vojnički stroga koreografija i, do tančina razrađen, „sinopsis“ događaja, bili su svojevrsna ideološka mobilizacija, demonstracija vojne i državne moći i snage i lojalnosti vođi i poruka zastrašivanja unutrašnjim i stranim „neprijateljima“…
U našem najbližem komšiluku, jedan takav miting u Bukureštu, zamišljen kao rutinski dokaz podrške diktatoru, tj. narodni odgovor na prethodne antikomunističke proteste u Temišvaru, diktatoru Čaušeskuu se vratio kao bumerang.
Taj miting započet, pa prekinut 21. decembra 1989. u Bukureštu, označio je momenat kada se jedna pažljivo građena slika moći, jedna unapred režirana podrška, raspala u direktnom TV prenosu! Kao i ranije, masa članova partije i radnika bila je privedena na današnji Trg revolucije, Čaušesku je, sa balkona Centralnog komiteta, svoj govor počeo frazama o „stranim agentima“ i „stabilnosti države“, a onda su se začuli zvižduci…
Milioni TV gledalaca su videli da narod više neće da reaguje kako diktator očekuje, da diktator više nema totalnu kontrolu nad masom; gledali su kako se „iluzija potpune podrške“ raspada u nekoliko minuta.
Sledećih dana je strah nestao, demonstracije prerastaju u pobunu, vojska prelazi na stranu naroda. Režirani miting se, za samo nekoliko dana, pretvorio u kraj režima.
Mnogo je teorija o tome šta je bio konkretan okidač za oslobađanje. Preferiram onu prema kojoj se, navodno, začuo prasak nalik eksploziciji petarde ili nečega drugog, nešto što je zvučalo kao „zvučni top“ ili megafon Sime Spasića našeg prošloprolećnog 15. marta, svejedno, a to nešto je izazvalo talas panike koji je prerastao u horsko negodovanje. Što je, opet, izazvalo psihološki efekat „lavine“: Masa koja je do tada ćutala jer su svi pojedinačno mislili da su manjina, očas posla je prešla iz kontrolisane publike u pobunjenu gomilu u nekoliko sekundi. Kada je kresnula prva iskra pobune, ljudi su shvatili da nisu sami i strah je nestao.
Upravo poučen takvim iskustvima, naš Poglavica je, kako to i sam priznaje, to prevenirao otkidanjem komada teritorije Srbije, između zgrtada najvažnijih državnih institucija, i pretvaranjem Dvorskog parka u paramilitarističku paradržavu Nezavisna Država Ćacilend (En-De-Ća).
. . .
I naš nekadašnji autokrata, imao je svoj fatalni miting koji je, praktično, označio njegov politički kraj.
Čovek koji je na kormilo Srbije i uzjahao na talasu „antibirokratske“, pa „jogurt revolucije“, a izvik(iv)an za vožda na mnogobrojnim mitinzima kojima je umilno tepano „događanje naroda“, svoj poslednji pokušaj mobilizacije podrške na terenu imao je u Beranama, u završnici kampanje pred savezne izbore 24. septembra 2000.
Slobodan Milošević je tada održao tipski govor, insistirajući na „državnom jedinstvu“, optužujući opoziciju i Zapad za sve probleme i naglašavajući „neophodnost stabilnosti i kontinuiteta vlasti“.
Kod privedenih pristalica SPS-a i njegovih koalicionih partnera iz Crne Gore, osećao se „zamor materijala“ i pad entuzijazma, nije bilo euforije, već tek nešto „rutinske podrške“, što je bio i signal kakvi će biti izborni rezultati. Milošević je tada, u prvih mah, odbio da prizna svoj poraz, ali će pod pritiskom Zapada i Moskve, za desetak dana, i to učiniti.
Uporedi li se Miloševićev poslednji sa njegovim najmasovnijim mitingom, onim na Gazimestanu, na Vidovdan 1989, na šestogodišnjicu Kosovske bitke, vidljiva je suštinska razlika: prvi je manifestovao uspon, nacionalnu mobilizaciju i konsolidaciju Miloševićeve lične moći, drugi obelodanio njegovo slabljenje i najavio skori pad.
Na Gazimestanu se osećala kolektivna euforija, nekakva istorijska misija i jedinstvo, masa je nosila i uznela vođu, Milošević se nametao kao simbol nacionalnog buđenja i harizmatični lider, samouvereno govorio o „bitkama koje nisu isključene“; 11 godina kasnije, u Beranama, lebdeo je nedostatak vere u ishod, nazirao se kraj političke realnosti jednog mita, iako je isti taj lider, ova put političar pod pritiskom koji je gubio kontrolu, pokušavao da „pokrene“ masu — ali bez efekta.
Koliko su Berane bile njegov fijasko, govori i činjenica da su najtiražnije režimske novine morale da u fotošopu multipliciraju iste likove po više puta da bi masa na mitingu izgledala što brojnija, kao što vučićoidi danas govore da je „AV – naša porodica“ mitingu u „BG areni“, u dvorani koja prima 20 hiljada, bilo čak 70 tisuća “hrabrih i pristojnih građana”.
. . .
Već šest godina „tipujem“ da u Poglavičinoj Srbiji, posle silnih “posebnih zakona” računajući i ove posednje, dr Mrdićeve, nije nemoguć ni neki leks specijalis koji će zakovati, zacementirati, legalizovati sadašnje protivustavno stanje, tj. i formalno ozakoniti prenošenje svih tih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!
Kako je, na primer, Adolf Hitler, od regularno izabranog kancelara, i formalno postao diktator?
Formalno je to postao 2. avgusta 1934, tako što je, posle smrti predsednika Paula fon Hindenburga, spojio funkcije predsednika i kancelara u jednu — firer (Führer).
Praktično, to se desilo, godinu i po ranije, 23. marta 1933, kada je usvojen ključni zakon kojim će Hitler dobiti diktatorska ovlašćenja. Rajhstag je, naime, usvojio „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“; skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“ („Zakon o prenosu ovlašćenja“). Ili, u potpunom prevodu: „Zakon o popravljanju stanja naroda i države/carstva“.
Pre toga, sve se odvijalo filmskom brzinom: 30. januara 1933. parlament ga je izabrao za kancelara, 27. februara (posle „Paljenja Rajhstaga“) Hitler dobija prva vanredna ovlašćenja; a već 23. marta, u tako ključaloj atmosferi u kojoj su nacističke paravojne snage zastrašivale poslanike, donet je i „Ermächtigungsgesetz“ kojim se parlament praktično samoukinuo i svu zakonodavnu inicijativu i moć predao Hitleru, omogućivši mu da vlada dekretima, bez ikakve kontrole i da donosi zakone koji su mogli da budu suprotni ustavu. Bio je to prelomni trenutak jer je time, legalno i legitimno, dvotrećinskom većinom, nemački parlament ukinuo demokratiju i uveo diktaturu.
Poslednjeg dana juna 1934, nakon „Noći dugih noževa“, krenula je i bukvalna eliminacija i likvidacija protivnika nacističkog pokreta.
Preti li Srbiji (posle, sada već, još malo pa, decenije autokratije) na kraju balade, i “zakon o posebnim ovlašćenjima” – pitao sam u kolumni (15.5.2020), u vreme onog vanrednog stanja bez uvedenog vanrednog stanja i one korona izborne kampanje bez kampanje, upamćene i po podgrejanom “originaul falsifikata”, tj. sloganu nemačkih nacionalsocijalista iz 1936, “Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” ili, u prevodu na srpski, “Aleksandar Vučić – Za našu decu”.
Istu zebnju poslednji put sam podelio sa čitaocima, 12.6.2025, u tekstu “Režim u režimu kliničkog državnog udara i (auto)projekcije”.
Danas je to već konstatacija: Srbija je tamo već, doduše, samo jednom nogom, i zakoračila.
Cvijetin Milivojević
