Neki vladari donose procvat, a neki propast.
Dok je nepristojno veliki deo naroda obmanut izvitoperenom percepcijom stvarnosti, drugi deo se sablažnjava nad apokaliptičnim potencijalom destrukcije kojom režim raspolaže. Srbija se ponovo inficirala kultom ličnosti, a takvo stanje likvidira mogućnost racionalnog ponašanja, odlučivanja i postupanja. Osnova karaktera ovog režima je njegova bezkarakternost, režim suštinski zavisi od mentalnog stanja jednog čoveka, njegova zlokobna nepredvidivost je upozoravajuća, a jedina konstanta, jedina predvidivost jeste njegova patološka težnja da što duže ostane na vlasti. Ovaj režim više nema istorijskih razloga da postoji, i ako se ne amputira voljom naroda, otpašće procesom truljenja što značajno umanjuje šansu da se organizam uspešno izleči i oporavi.
Ali, baveći se stanjem stvari neprestano apostrofirajući uzrok bolesti, često upadamo u vrtlog pomenutog kulta i udaljujemo se od neophodne terapije i željenog perioda rehabilitacije. Na opozicionoj strani srećom nema kulta, ali na nesreću nema ličnosti. Stvoreno je opsadno stanje opšteg nepoverenja što poziciju onih koji žele promene čini gotovo bezizlaznom. Jedan od faktora koji je doprineo rastu nepoverenja jesu parapolitičari koji su balon anonimnosti probušili oštricom svoje patološke ambicije i stupili na javnu scenu poput oluje koja menja postojeći reljef. Razni teoretičari i praktičari zavere, maskirani ili manifestni paranoici koji sumnjaju u sve osim u sebe, ubedljivci koji svoja ubeđenja ne proveravaju logičkim testovima sebe nameću kao jedina autoritete, dok zatečene beskrupulozno ruše. Dežurni rušitelji koji su zapravo intelektualne ruševine, često zadaju akorde po kojima zavedena publika počinje da peva koračnice ka potpunom ludilu. Zato je normalnim i pristojnim ljudima teško da zadrže korak, odnosno da uopšte učestvuju u toj igri koja je unapred izgubljena.
U politici oni koji veruju u nešto ili nekog pogrešnog u prednosti su nad onima koji ne veruju ni u šta i ni u koga. Deprimirajuće deluje harmonično jedinstvo vladajuće klike i interesni sklad osoba i organizacija koje su nekada bile u nepomirljivom sukobu, a sada miroljubivo koegzistiraju na račun našeg nestajanja.
Zato je neophodno da trasiramo svoj put, da znamo odakle smo krenuli i kuda želimo da stignemo. Nephodno je skupiti hrabrost i biti nepokolebljiv u odluci da će svi oni koji bi da tapkaju u mestu i oni koji nas guraju unazad biti odgurnuti sa puta jer će ih pregaziti neminovnost istorijskih procesa. Narodni bunt je poput poplave. Bujica koja je nastala pre godinu i po dana može biti plodonosna samo ako se usmeri na točak vodenice, ako to izostane iza te bujice ostaće samo mulj, nemerljiva šteta i dugotrajni smrad močvare.
Bitke koje se gube sabljom, dobijaju se pameću. Malo je pameti bilo do sada kod protivnika ovog režima. Višak strasti, manjak promišljanja. Lako je boriti se protiv časnih protivnika, ali sa podlacem je teško izaći na kraj. Nevidljive su našem oku granice njegovog zla, zato sve što misli mora biti upregnuto ka zajedničkom cilju.
Selo sluša i šta pop priča i kako živi. Isto važi i za političare. Mnogo je lažnjaka i prevaranata na našoj javnoj sceni. Kao i lažni novac i ovi lažnjaci devalviraju politiku kao delatnost, smanjuju joj vrednost i povećavaju ionako veliki stepen nepoverenja kod naroda. Šesta kolona u opoziciji je dodatan problem. Peta kolona su oni birači koji su do juče bili sigurni opozicioni glasovi i koji u poslednjem trenutku pronađu izgovor da izbegnu onu dužnost na koju su se obavezali. Šesta kolona su lideri opozicije koji pokrivaju deo fronta, nose iste uniforme kao i mi, drže visoko zastavu otpora, da bi je u odsudnom trenutku zamenili ili belom ili zastavom protivnika.
Mnogo je prepreka do željenog cilja, mnogo je nedostataka na našoj strani, ali ako nas realnost ne oduševljava, radimo sa oduševljenjem na njenoj popravci. Jer drugog puta nema. Ne smemo se zavaravati da smo narod koji se zaglavio u slepoj ulici. Ne, slepci su nam preprečili put, a nas ubeđuju da smo slepi jer ne vidimo njihovo zlatno doba. Ili porastimo kao narod i preskočimo tu prepreku ili skupimo snage da je odguramo sa puta.
Zeleno, volim te zeleno. Ali u Srbiji je mnogo prljavštine da je zelenila sve manje. Srpsko proleće kao da se gasi protekom marta. Dok sunce počinje da greje uvlači se ledena zebnja u nekada vrele duhove da je sav otpor uzaludan, beskoristan, štetan. Moralna sprema je nesumnjivo najvažniji faktor za svaku pobedu. A pred nama je i ono što je moralno i ono što se mora.
Ako budemo poraženi to će biti srpski bestia triumphans, ali ako pobedimo onda ćemo odrediti sudbinu Srbije u ovom veku. Izdržimo!
dr Aleksandar Dikić
