Неки владари доносе процват, а неки пропаст.
Док је непристојно велики део народа обманут извитопереном перцепцијом стварности, други део се саблажњава над апокалиптичним потенцијалом деструкције којом режим располаже. Србија се поново инфицирала култом личности, а такво стање ликвидира могућност рационалног понашања, одлучивања и поступања. Основа карактера овог режима је његова безкарактерност, режим суштински зависи од менталног стања једног човека, његова злокобна непредвидивост је упозоравајућа, а једина константа, једина предвидивост јесте његова патолошка тежња да што дуже остане на власти. Овај режим више нема историјских разлога да постоји, и ако се не ампутира вољом народа, отпашће процесом труљења што значајно умањује шансу да се организам успешно излечи и опорави.
Али, бавећи се стањем ствари непрестано апострофирајући узрок болести, често упадамо у вртлог поменутог култа и удаљујемо се од неопходне терапије и жељеног периода рехабилитације. На опозиционој страни срећом нема култа, али на несрећу нема личности. Створено је опсадно стање општег неповерења што позицију оних који желе промене чини готово безизлазном. Један од фактора који је допринео расту неповерења јесу параполитичари који су балон анонимности пробушили оштрицом своје патолошке амбиције и ступили на јавну сцену попут олује која мења постојећи рељеф. Разни теоретичари и практичари завере, маскирани или манифестни параноици који сумњају у све осим у себе, убедљивци који своја убеђења не проверавају логичким тестовима себе намећу као једина ауторитете, док затечене бескрупулозно руше. Дежурни рушитељи који су заправо интелектуалне рушевине, често задају акорде по којима заведена публика почиње да пева корачнице ка потпуном лудилу. Зато је нормалним и пристојним људима тешко да задрже корак, односно да уопште учествују у тој игри која је унапред изгубљена.
У политици они који верују у нешто или неког погрешног у предности су над онима који не верују ни у шта и ни у кога. Депримирајуће делује хармонично јединство владајуће клике и интересни склад особа и организација које су некада биле у непомирљивом сукобу, а сада мирољубиво коегзистирају на рачун нашег нестајања.
Зато је неопходно да трасирамо свој пут, да знамо одакле смо кренули и куда желимо да стигнемо. Непходно је скупити храброст и бити непоколебљив у одлуци да ће сви они који би да тапкају у месту и они који нас гурају уназад бити одгурнути са пута јер ће их прегазити неминовност историјских процеса. Народни бунт је попут поплаве. Бујица која је настала пре годину и по дана може бити плодоносна само ако се усмери на точак воденице, ако то изостане иза те бујице остаће само муљ, немерљива штета и дуготрајни смрад мочваре.
Битке које се губе сабљом, добијају се памећу. Мало је памети било до сада код противника овог режима. Вишак страсти, мањак промишљања. Лако је борити се против часних противника, али са подлацем је тешко изаћи на крај. Невидљиве су нашем оку границе његовог зла, зато све што мисли мора бити упрегнуто ка заједничком циљу.
Село слуша и шта поп прича и како живи. Исто важи и за политичаре. Много је лажњака и превараната на нашој јавној сцени. Као и лажни новац и ови лажњаци девалвирају политику као делатност, смањују јој вредност и повећавају ионако велики степен неповерења код народа. Шеста колона у опозицији је додатан проблем. Пета колона су они бирачи који су до јуче били сигурни опозициони гласови и који у последњем тренутку пронађу изговор да избегну ону дужност на коју су се обавезали. Шеста колона су лидери опозиције који покривају део фронта, носе исте униформе као и ми, држе високо заставу отпора, да би је у одсудном тренутку заменили или белом или заставом противника.
Много је препрека до жељеног циља, много је недостатака на нашој страни, али ако нас реалност не одушевљава, радимо са одушевљењем на њеној поправци. Јер другог пута нема. Не смемо се заваравати да смо народ који се заглавио у слепој улици. Не, слепци су нам препречили пут, а нас убеђују да смо слепи јер не видимо њихово златно доба. Или порастимо као народ и прескочимо ту препреку или скупимо снаге да је одгурамо са пута.
Зелено, волим те зелено. Али у Србији је много прљавштине да је зеленила све мање. Српско пролеће као да се гаси протеком марта. Док сунце почиње да греје увлачи се ледена зебња у некада вреле духове да је сав отпор узалудан, бескористан, штетан. Морална спрема је несумњиво најважнији фактор за сваку победу. А пред нама је и оно што је морално и оно што се мора.
Ако будемо поражени то ће бити српски бестиа триумпханс, али ако победимо онда ћемо одредити судбину Србије у овом веку. Издржимо!
др Александар Дикић
