На овом последњем митингу у сингидунумском “Колосеуму”, Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) оптужио је “оне тамо” који му се не клањају и не диве, дакле већину грађана чији је председник, да су хтели да “отму, униште, разруше” Србију и да “стрељају и убијају нашу децу”…
А у трансу га слушала приведена, довежена, довучена, дотерана, притерана и на стотине других начина мотивисана публика која извикује негово име и маше неговим сликама, и све то зато што се, следеће недеље, одржавају локални избори, пази сад, у Мајданпеку, Бору, Књажевцу, Кладову, Смедеревској Паланци, Севојну, Бајиној Башти, Лучанима, Аранђеловцу и Кули.
Однекле су вам познати ова ситуација, овај речник и ова иконографија?
. . .
Аутократија (самодржавље, самовоља, самовлада) је облик владавине у коме је власт, али у ограниченом капацитету, сконцентрисана у рукама једног вође и најужег му круга управљача, тако да постоје формалне демократске институције (избори, парламент, судови…), али не и демократски дух политичког деловања тј. постоје институције које би требало да гарантују њихово демократско функционисање, али пошто раде под најнепосреднијим утицајем владајуће групе и вође, демократија је сведена на ниво пуког формализма.
Посебан облик аутократије представља харизматски тип власти којим се посебно бавио, нашем Поглавици најомиљенији, немачки социолог Макс Вебер. Овај тип власти настаје у доба великих криза и потреса, а обележава га појава „харизматских вођа“, “посебних” личности које имају специфичну, “натприродну” обдареност. Харизматска власт обоготворава личност вође и претвара је у легенду и мит. Вођа најчешће сам одлучује, његова воља поставља се као највиши разлог, скоро као аксиом, изнад кога нема даљих потпитања и критеријума.
За разлику од аутократије у којој аутократа, макар у начелу, не угрожава приватан живот грађана, у тоталитарним системима се уништава и приватна сфера и заводи општа контрола.
Диктатура је, с друге стране, назив за облик владавине у коме је сва власт концентрисана у рукама једног човјека или мање групе људи, а та власт није ограничена никаквим институционалним оквирима, као што су устав, закони или обичаји; репресија је стална и нескривена, политичке слободе или уопште не постоје или су у озбиљној рестрикцији, а свака опозиција је систематски елиминисана.
Главни лик “филозофије бољшевизма” Владимир Иљич Уљанов Лењин је теоријски промовисао, а потом и у пракси применио, тезу према којој само партија која ће повести у револуцију, “не ограничавајући се било каквим законима, никаквим апсолутним правилима” и ослањајући се само на насиље, само она ће моћи да “ослободи народ капиталистичке експлоатације” и уведе сањану “диктатуру пролетеријата”, односно апсолутистичку власт револуционарне, наводно, радничке класе. Лењин је то објаснио тиме да диктатура пролетаријата има задатак да, остварујући „пролетерску демократију“, изопшти из демократије класу угњетача, називајући овај друштвени и биолошки инжењеринг – „угњетавањем угњетача“.
А то је оно што је „марксизам – лењинизам – стаљинизам“ дефинисао као политички систем који револуционарним превратом успоставља радничка класа (уз „мањинско партнерство“ са „сељаштвом и поштено интелигенцијом“) у прелазном раздобљу од капитализма ка социјализму.
Родоначелник, зато и имењак, маркстичке филозофије Карл Маркс је, још 1852, први употребио термин „диктатура пролетеријата“ тврдећи да до ње неумитно води класна борба, а та диктатура, та специфична „(социјалистичка) држава прелазног периода из капитализма у комунизам“, представља само једну фазу ка укидању свих класа, односно бескласном друштву.
Србија, додуше, нема ни радничку нити средњу класу, али има к(л)ас(т)у, од 2012. наовамо, пребогаћених, омоћалих плутократа, а до пре 14 лета обичних гологузана. И самозвану елиту која прати ту плутократију…
Западне „мониторинг организације“ власт нашега Поглавице, углавном, сврставају у „хибридне режиме“, у режиме „компетитивног ауторитаризма“, у „аутократизоване системе“ или, евенутално, „спин диктатуре“, што би значило да некакав привид политичког плурализма постоји, да се избори, додуше уз „нефер услове“, одржавају, да и опозиција, каква-таква, и даље учествује на изборима, да некакви нејаку медији егзистирају, да ни репресија није на нивоу „чистих“ диктатура…
Те да је, рецимо, међу „нелибералним режимима“, „Србија ближа Мађарској него Турској, а далеко од Русије“.
То би значило да изборни услови нису равноправни, да извршна власт, односно аутократа, има доминантан утицај на све институције, а да режим доминира у медијима, с тим да је Србија, ипак, мање стабилна аутократија од Мађарске.
У односу, пак, на Турску („тврди ауторитаризам“), Србија, према овим мониторинзима, има нижи ниво репресије и нема масовних политичких хапшења и затварања. Иако, на другој страни, ови извештаји указују на снажну концентрацију моћи око једног лидера, на слабљење државних и независних институција, притиске на политичке противнике и критичаре власти, укључив и дехуманизацију студентског и грађанског покрета оптужбама типа “усташе, нацисти, терористи, фашисти, вође обојене револуције, ратници хибридног рата, талибани, Црвени Кмери”…
. . .
После смрти Стјепана Радића, рањеног у „Рачићевом атентату“, и блокаде рада Народне скупштине, краљ Александар Карађорђевић је, у прогласу од 6. јануара 1929, објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји поколебали код народа веру у корисност те установе“, те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је распустио парламент, укинуо Видовдански устав, забранио рад свих политичких странака и синдиката, као и политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југословенства“, држави променио име (Краљевина Југославија, уместо дотадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), те лично преузео извршну, законодавну и војну власт.
Отворена диктатура је формално укинута доношењем Октроисаног устава, 3. септембра 1931, којим су дозвољене актинвости само једне, режимске странке, али је фактички окончана тек после атентата на краља Александра у Марсеју, крајем 1934. године, када је дозвољен рад осталим партијама да би, 1935, били расписани нови избори.
Комунистичка диктатура у Југославији почела је, непосредно након завршетка Другог светског рата 1945. године, процесом насилног, револуционарног узурпирања и учвршћивања власти Комунистичке партије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом, насилном променом државног уређења (федерација националних република уместо монархије), уклањањем, хапшењем и протеривањем политичких противника, забраном политичког организовања, укидањем вишестраначког система, присилном национализацијом приватне имовине, ограничавањем слободе говора…
Претходно се, током Другог светског рата, 1942, „Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије“ (АВНОЈ) самоконституисало, самопрогласило и октроисало као „врховни политички орган, врховно политичко представништво народно-ослободилачке борбе“, чиме су „ударени темељи нове народне власти на терену“, а са прокламованим главним циљем – „уједињење антифашистичких снага у борби за ослобођење од окупатора и усташко-четничких јединица“.
Друго заседање АВНОЈ-а се, 1943, самооктроисало за „врховно законодавно и извршно представничко тело Југославије“, па је чак изабрало и „привремену народну владу“ под називом „Национални комитет ослобођења Југославије“, прогласило федерално уређење (Југославија као федерална заједница равноправних народа и република); Титу доделило титулу „маршала Југославије“ и, однекле вам је вероватно познато, „врховног команданта“, приде…
Делегати тих превратничких скупштина, у оба наврата, били су „случајни пролазници“ кроз Бихаћ и Јајце, никакви легитимно бирани представници југословенских народа. Толико о легалитету и легитимитету “диктатуре пролетеријата” која ће потрајати до распада СФРЈ.
. . .
Своје учешће у улози једне од специјалних гошћи на Поглавичином солистичком концерту у “Колосеуму”, фолкерка Весна Змијанац је образложила филозофским прагматизмом већинског бирачког тела у Србији: „Нисам се ја двоумила. Треба подржати председника у сваком случају. Ја сам увек била уз власт. То кажем и мојој деци. Децо – увек треба бити уз власт, јер онда немате никаквих проблема. Ако није тако, проблем је у најави“.
(За заборавне млађе од 30 година: то је иста дама која је 5. октобра 2000, у име ЈУЛ-а, а од ЈУЛ-а, лично “ослобађала” ТВ Студио Б, то је оно време када Чанак певао на увце “Мy wаy” нетом “прогледалом” ТВ Пинк Жексу или када је, мало касније, Чеда Револуција славио Карлеушу као “паметнију од највећих интелектуалаца”…)
У „Посланици Римљанима“, апостол Павле поручује: „Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене. Тако који се супроти власти супроти се наредби Божијој; а који се супроте примиће гријех на себе. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти, чини добро.“
Осим ове хришћанске натукнице о „власти од Бога датој“ коју су идолопоклоници диктатора узимали здраво за готово, важан је био и ефекат „психологије масе“, јер су се људи сврставали на ону страну за коју су мислили да је већинска.
Италијански „Дуче“ Бенито Мусолини је, као и остали ауторитарни лидери, користио масовне митинге подршке као прилику за демонстрацију властите моћи и за манифестацију „народног јединства“.
Често се десетинама и стотинама хиљада Италијана обраћао са балкона „Палацо Венезиа“, на римском тргу „Пиазза Венезиа“. Са тог балкона, уосталом, објавио је, 10. јуна 1940, рат Великој Британији и Француској, и улазак Италије у Други светски рат на страни „Тројног пакта“.
Хитлер је преферирао масовне скупове организоване у склопу нацистичких партијских конгреса у Нирнбергу, који су коришћени и за презентацију немачке војне надмоћи.
Иза кулиса митинга свих ових диктатора стајале су, до перфекције организоване, партијске и државне машинерије, савршена режија. Државни службеници, целе фабрике и школе, најшире друштвене групе, па и социјално угрожене структуре грађана, често присилно или уз „пристојну надокнаду“, добијале су као „наређење за мобилизацију“ и „радну обавезу“, обавезно присуство ових скуповима.
Безбедносне службе и парамилитарна логистика су држале све под контролом, а режимски медији су ове митинге најављивале и оцењивале, увек изнова и изнова, као „историјске“, демонстрираући и потенцирајући „јединство народа“, „колективну енергију“ и „безрезервну подршку“ државном и партијском руководству.
Митинзи и параде у источњачким аутократијама и диктатурама, нпр. Ким-Илови (Сунг, Јонг-Ил, Јонг-Ун) или Мао Зедонг или у Совјетском Савезу у доба Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина, које је планирао, организовао и контролисао целокупан безбедносни апарат, са стотинама хиљада или чак милиона учесника, војнички строга кореографија и, до танчина разрађен, „синопсис“ догађаја, били су својеврсна идеолошка мобилизација, демонстрација војне и државне моћи и снаге и лојалности вођи и порука застрашивања унутрашњим и страним „непријатељима“…
У нашем најближем комшилуку, један такав митинг у Букурешту, замишљен као рутински доказ подршке диктатору, тј. народни одговор на претходне антикомунистичке протесте у Темишвару, диктатору Чаушескуу се вратио као бумеранг.
Тај митинг започет, па прекинут 21. децембра 1989. у Букурешту, означио је моменат када се једна пажљиво грађена слика моћи, једна унапред режирана подршка, распала у директном ТВ преносу! Као и раније, маса чланова партије и радника била је приведена на данашњи Трг револуције, Чаушеску је, са балкона Централног комитета, свој говор почео фразама о „страним агентима“ и „стабилности државе“, а онда су се зачули звиждуци…
Милиони ТВ гледалаца су видели да народ више неће да реагује како диктатор очекује, да диктатор више нема тоталну контролу над масом; гледали су како се „илузија потпуне подршке“ распада у неколико минута.
Следећих дана је страх нестао, демонстрације прерастају у побуну, војска прелази на страну народа. Режирани митинг се, за само неколико дана, претворио у крај режима.
Много је теорија о томе шта је био конкретан окидач за ослобађање. Преферирам ону према којој се, наводно, зачуо прасак налик експлозицији петарде или нечега другог, нешто што је звучало као „звучни топ“ или мегафон Симе Спасића нашег прошлопролећног 15. марта, свеједно, а то нешто је изазвало талас панике који је прерастао у хорско негодовање. Што је, опет, изазвало психолошки ефекат „лавине“: Маса која је до тада ћутала јер су сви појединачно мислили да су мањина, очас посла је прешла из контролисане публике у побуњену гомилу у неколико секунди. Када је креснула прва искра побуне, људи су схватили да нису сами и страх је нестао.
Управо поучен таквим искуствима, наш Поглавица је, како то и сам признаје, то превенирао откидањем комада територије Србије, између згртада најважнијих државних институција, и претварањем Дворског парка у парамилитаристичку парадржаву Независна Држава Ћациленд (Ен-Де-Ћа).
. . .
И наш некадашњи аутократа, имао је свој фатални митинг који је, практично, означио његов политички крај.
Човек који је на кормило Србије и узјахао на таласу „антибирократске“, па „јогурт револуције“, а извик(ив)ан за вожда на многобројним митинзима којима је умилно тепано „догађање народа“, свој последњи покушај мобилизације подршке на терену имао је у Беранама, у завршници кампање пред савезне изборе 24. септембра 2000.
Слободан Милошевић је тада одржао типски говор, инсистирајући на „државном јединству“, оптужујући опозицију и Запад за све проблеме и наглашавајући „неопходност стабилности и континуитета власти“.
Код приведених присталица СПС-а и његових коалиционих партнера из Црне Горе, осећао се „замор материјала“ и пад ентузијазма, није било еуфорије, већ тек нешто „рутинске подршке“, што је био и сигнал какви ће бити изборни резултати. Милошевић је тада, у првих мах, одбио да призна свој пораз, али ће под притиском Запада и Москве, за десетак дана, и то учинити.
Упореди ли се Милошевићев последњи са његовим најмасовнијим митингом, оним на Газиместану, на Видовдан 1989, на шестогодишњицу Косовске битке, видљива је суштинска разлика: први је манифестовао успон, националну мобилизацију и консолидацију Милошевићеве личне моћи, други обелоданио његово слабљење и најавио скори пад.
На Газиместану се осећала колективна еуфорија, некаква историјска мисија и јединство, маса је носила и узнела вођу, Милошевић се наметао као симбол националног буђења и харизматични лидер, самоуверено говорио о „биткама које нису искључене“; 11 година касније, у Беранама, лебдео је недостатак вере у исход, назирао се крај политичке реалности једног мита, иако је исти тај лидер, ова пут политичар под притиском који је губио контролу, покушавао да „покрене“ масу — али без ефекта.
Колико су Беране биле његов фијаско, говори и чињеница да су најтиражније режимске новине морале да у фотошопу мултиплицирају исте ликове по више пута да би маса на митингу изгледала што бројнија, као што вучићоиди данас говоре да је „АВ – наша породица“ митингу у „БГ арени“, у дворани која прима 20 хиљада, било чак 70 тисућа “храбрих и пристојних грађана”.
. . .
Већ шест година „типујем“ да у Поглавичиној Србији, после силних “посебних закона” рачунајући и ове поседње, др Мрдићеве, није немогућ ни неки лекс специјалис који ће заковати, зацементирати, легализовати садашње противуставно стање, тј. и формално озаконити преношење свих тих овлашћења на онога код кога она стварно већ и јесу!
Како је, на пример, Адолф Хитлер, од регуларно изабраног канцелара, и формално постао диктатор?
Формално је то постао 2. августа 1934, тако што је, после смрти председника Паула фон Хинденбурга, спојио функције председника и канцелара у једну — фирер (Фüхрер).
Практично, то се десило, годину и по раније, 23. марта 1933, када је усвојен кључни закон којим ће Хитлер добити диктаторска овлашћења. Рајхстаг је, наиме, усвојио „Гесетз зур Бехебунг дер Нот вон Волк унд Реицх“; скраћено: „Ермäцхтигунгсгесетз“ („Закон о преносу овлашћења“). Или, у потпуном преводу: „Закон о поправљању стања народа и државе/царства“.
Пре тога, све се одвијало филмском брзином: 30. јануара 1933. парламент га је изабрао за канцелара, 27. фебруара (после „Паљења Рајхстага“) Хитлер добија прва ванредна овлашћења; а већ 23. марта, у тако кључалој атмосфери у којој су нацистичке паравојне снаге застрашивале посланике, донет је и „Ермäцхтигунгсгесетз“ којим се парламент практично самоукинуо и сву законодавну иницијативу и моћ предао Хитлеру, омогућивши му да влада декретима, без икакве контроле и да доноси законе који су могли да буду супротни уставу. Био је то преломни тренутак јер је тиме, легално и легитимно, двотрећинском већином, немачки парламент укинуо демократију и увео диктатуру.
Последњег дана јуна 1934, након „Ноћи дугих ножева“, кренула је и буквална елиминација и ликвидација противника нацистичког покрета.
Прети ли Србији (после, сада већ, још мало па, деценије аутократије) на крају баладе, и “закон о посебним овлашћењима” – питао сам у колумни (15.5.2020), у време оног ванредног стања без уведеног ванредног стања и оне корона изборне кампање без кампање, упамћене и по подгрејаном “оригинаул фалсификата”, тј. слогану немачких националсоцијалиста из 1936, “Унсерен Киндерн – дие Зукунфт дурцх АХ” или, у преводу на српски, “Александар Вучић – За нашу децу”.
Исту зебњу последњи пут сам поделио са читаоцима, 12.6.2025, у тексту “Режим у режиму клиничког државног удара и (ауто)пројекције”.
Данас је то већ констатација: Србија је тамо већ, додуше, само једном ногом, и закорачила.
Цвијетин Миливојевић
