Црна Гора је успела да се ослободи диктатуре Мила Ђукановића, јер је решила да одбрани своје српске светиње, корене и веру. На челу сада већ чувених литија налазио се митрополит СПЦ Амфилохије Радовић и свако ко је држао до себе био је део тих непрегледних колона народа жељног истине и правде. Успели су. И колико се може видети та блискост и показано нераскидиво везивно ткиво са светињама и Српском православном црквом, нису ни мало сметали Црној Гори на том такозваном европском путу. Напротив. Исказана спремност да бране оно што сматрају својим, као и одлучност да буду осуђени и кажњени сви они који су их довели у такво стање, помогло је да по убрзаној процедури стигну у само предворје чланства у ЕУ. У притвору је чак и Милов брат Ацо, а иза решетака су многи водећи полицајци, председници судова и сви они који су на различите начине подржавали Ђукановићев режим и његову политику антисрпства која је довела до тога да се угрози постојање СПЦ и свих светиња које народ на тим просторима поседује. Црна Гора је пример да је оваква врста отпора могућа и да даје резултате.
У Србији владају и одлучују они који сматрају да су све наше светиње непотребне за евро перспективе, да нас и сама помисао на то ко смо враћа уназад и отежава европски пут. Сметња су локнасти Исус, српске заставе, став студената да се поштује Устав и брани и очува све што је наше и истиче због чега су наши преци толико гинули верујући да ће нова поколења умети да цене њихову жртву. Ћутање је постало главна религија у Србији. Ћути Црква, ћуте академици, ћуте професори и што је најгоре ћути народ на највећу издају у историји Србије која се одвија пред нашим очима. Срби који су рођени у Србији на простору Косова и Метохије, колевке српства и места где се налазе највредније наше светиње, постали су мудром политиком Александра Вучића и његове булументе странци у сопственој држави. Вучић је за кратко време од дела територије Србије, без ичије сагласности, осим оних који су га због тога и довели на власт, створио страну државу. А од Срба грађане другог реда. И поврх тога уз таламбасе својих медија прославља као победу чињеницу да су Срби са Косова и Метохије добили боравишну визу на 12 месеци.
Зар су људи који су у последњем сукобу, током НАТО агресије, гинући храбро на Кошарама, желели баш то да Србима обезбеде боравишне визе да би могли ограничено да живе тамо где су рођени они и сви њихови. Има ли страшнијег пардокса. Има ли веће увреде и понижења од ове која нам се баца у лице као да нисмо више људи ни народ.
Ћутање и активно саучествовање власти и контролисане опозиције, посебно оне која себе проглашава за неку про ЕУ, је највећа издаја српских националних и државних интереса у њеној историји. А кад проговоре, посебно са медија које бар званично не контролише власт, онда заправо можемо чути да Вучић, његова доказана издаја, аутократски начин владања, пљачка и насиље који су постали свакодневни репертоар, нису проблем, већ је стварни проблем Мило Ломпар. Професор београдског универзитета за кога се сумња да би могао бити део некакве студентске листе на изборима који нису расписани. Брисел заправо не може да спава од те злокобне чињенице, али им је задовољство да посматрају како власт и контролисана опозиција разваљују оно мало што је још претекло од српске државе и друштва. И онда се каже да њима у ЕУ није јасно у ком правцу би Србија желела да иде, али им је наводно више него јасно да би са професором књижевности Ломпаром одабрала пут аутократије и везе са Истоком, насупрот демократије коју нуди Запад на челу са Вучићем и њиховим заједничким миљеницима из опозиције.
Демократска и хришћанска Европа ћути на положај српског народа на Косову и Метохији, сматрајући да је добијање боравишне визе на годину дана у сопственој држави, највећи искорак демократије и слика како би требало да изгледају људска права у свету. Ћутање и неспремност српског народа да одбрани светиње и сопствено постојање довешће нас ускоро до тога да ће Дечане, Грачаницу, Пећку патријаршију и многе друге манастире и цркве, прогласити за нелегалне објекте изграђене без неопходне грађевинске дозволе, иначе обавезне у лажним државама и на отетим територијама које ЕУ брани свесрдно недозвољавајући да се тако нешто догоди код њих. Али кад је Србија у питању све може. Они ће ћутати шта год да им урадиш и колико год да их понизиш. И прогутаће причу како је Мило Ломпар заправо проблем, а не Вучић и његова булумента. То је тренутни вредносни став ЕУ којем се део Србије приклања верујући да ће тако дуже истрајати на том давно зацртаном европском путу. А за светиње, веру и народ ко те пита. То је превише ретроградно и непотребно враћање у прошлост. Ћутање о геноциду који је извршен над нама у име некаквог лажног братства и јединства платили смо чињеницом да сад нас називају геноцидним. Шта нам тек следи није тешко закључити уколико се не побунимо и створимо реке људи на улицама српских градова који ће одлучно као наша браћа у Црној Гори, бранити и одбранити своје светиње. У супротном боље да више не постојимо. Ово што тренутно доживљавамо је превелика срамота за сваког иоле мислећег човека. Одбранимо ли светиње одбранићемо и себе. Без постојанства нема достојанства.
Иако наизглед нема много везе са постојећим текстом желим да забележим да је преминуо Борко Гвозденовић, новинар и уредник „Политике“, дописник из Пекинга и Москве, у времену кад је ова новинска кућа представљала нешто у земљи и свету. Борко се до краја није мирио са тим ушта се претворила „Политика“ у којој је провео читав свој радни век. Док је могао редовно је читао све што објавим, посебно колумне на сајту Без цензуре, био је искрен пријатељ породице Шкоро, и дубоко забринут за све оне исказане и неисказане претње које су ишле према мени. Окружен љубављу своје деце, унука и супруге Вере, отпутовао је заувек. Вечни спокој његовој души.
Срђан Шкоро
