Crna Gora je uspela da se oslobodi diktature Mila Đukanovića, jer je rešila da odbrani svoje srpske svetinje, korene i veru. Na čelu sada već čuvenih litija nalazio se mitropolit SPC Amfilohije Radović i svako ko je držao do sebe bio je deo tih nepreglednih kolona naroda željnog istine i pravde. Uspeli su. I koliko se može videti ta bliskost i pokazano neraskidivo vezivno tkivo sa svetinjama i Srpskom pravoslavnom crkvom, nisu ni malo smetali Crnoj Gori na tom takozvanom evropskom putu. Naprotiv. Iskazana spremnost da brane ono što smatraju svojim, kao i odlučnost da budu osuđeni i kažnjeni svi oni koji su ih doveli u takvo stanje, pomoglo je da po ubrzanoj proceduri stignu u samo predvorje članstva u EU. U pritvoru je čak i Milov brat Aco, a iza rešetaka su mnogi vodeći policajci, predsednici sudova i svi oni koji su na različite načine podržavali Đukanovićev režim i njegovu politiku antisrpstva koja je dovela do toga da se ugrozi postojanje SPC i svih svetinja koje narod na tim prostorima poseduje. Crna Gora je primer da je ovakva vrsta otpora moguća i da daje rezultate.
U Srbiji vladaju i odlučuju oni koji smatraju da su sve naše svetinje nepotrebne za evro perspektive, da nas i sama pomisao na to ko smo vraća unazad i otežava evropski put. Smetnja su loknasti Isus, srpske zastave, stav studenata da se poštuje Ustav i brani i očuva sve što je naše i ističe zbog čega su naši preci toliko ginuli verujući da će nova pokolenja umeti da cene njihovu žrtvu. Ćutanje je postalo glavna religija u Srbiji. Ćuti Crkva, ćute akademici, ćute profesori i što je najgore ćuti narod na najveću izdaju u istoriji Srbije koja se odvija pred našim očima. Srbi koji su rođeni u Srbiji na prostoru Kosova i Metohije, kolevke srpstva i mesta gde se nalaze najvrednije naše svetinje, postali su mudrom politikom Aleksandra Vučića i njegove bulumente stranci u sopstvenoj državi. Vučić je za kratko vreme od dela teritorije Srbije, bez ičije saglasnosti, osim onih koji su ga zbog toga i doveli na vlast, stvorio stranu državu. A od Srba građane drugog reda. I povrh toga uz talambase svojih medija proslavlja kao pobedu činjenicu da su Srbi sa Kosova i Metohije dobili boravišnu vizu na 12 meseci.
Zar su ljudi koji su u poslednjem sukobu, tokom NATO agresije, ginući hrabro na Košarama, želeli baš to da Srbima obezbede boravišne vize da bi mogli ograničeno da žive tamo gde su rođeni oni i svi njihovi. Ima li strašnijeg pardoksa. Ima li veće uvrede i poniženja od ove koja nam se baca u lice kao da nismo više ljudi ni narod.
Ćutanje i aktivno saučestvovanje vlasti i kontrolisane opozicije, posebno one koja sebe proglašava za neku pro EU, je najveća izdaja srpskih nacionalnih i državnih interesa u njenoj istoriji. A kad progovore, posebno sa medija koje bar zvanično ne kontroliše vlast, onda zapravo možemo čuti da Vučić, njegova dokazana izdaja, autokratski način vladanja, pljačka i nasilje koji su postali svakodnevni repertoar, nisu problem, već je stvarni problem Milo Lompar. Profesor beogradskog univerziteta za koga se sumnja da bi mogao biti deo nekakve studentske liste na izborima koji nisu raspisani. Brisel zapravo ne može da spava od te zlokobne činjenice, ali im je zadovoljstvo da posmatraju kako vlast i kontrolisana opozicija razvaljuju ono malo što je još preteklo od srpske države i društva. I onda se kaže da njima u EU nije jasno u kom pravcu bi Srbija želela da ide, ali im je navodno više nego jasno da bi sa profesorom književnosti Lomparom odabrala put autokratije i veze sa Istokom, nasuprot demokratije koju nudi Zapad na čelu sa Vučićem i njihovim zajedničkim miljenicima iz opozicije.
Demokratska i hrišćanska Evropa ćuti na položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, smatrajući da je dobijanje boravišne vize na godinu dana u sopstvenoj državi, najveći iskorak demokratije i slika kako bi trebalo da izgledaju ljudska prava u svetu. Ćutanje i nespremnost srpskog naroda da odbrani svetinje i sopstveno postojanje dovešće nas uskoro do toga da će Dečane, Gračanicu, Pećku patrijaršiju i mnoge druge manastire i crkve, proglasiti za nelegalne objekte izgrađene bez neophodne građevinske dozvole, inače obavezne u lažnim državama i na otetim teritorijama koje EU brani svesrdno nedozvoljavajući da se tako nešto dogodi kod njih. Ali kad je Srbija u pitanju sve može. Oni će ćutati šta god da im uradiš i koliko god da ih poniziš. I progutaće priču kako je Milo Lompar zapravo problem, a ne Vučić i njegova bulumenta. To je trenutni vrednosni stav EU kojem se deo Srbije priklanja verujući da će tako duže istrajati na tom davno zacrtanom evropskom putu. A za svetinje, veru i narod ko te pita. To je previše retrogradno i nepotrebno vraćanje u prošlost. Ćutanje o genocidu koji je izvršen nad nama u ime nekakvog lažnog bratstva i jedinstva platili smo činjenicom da sad nas nazivaju genocidnim. Šta nam tek sledi nije teško zaključiti ukoliko se ne pobunimo i stvorimo reke ljudi na ulicama srpskih gradova koji će odlučno kao naša braća u Crnoj Gori, braniti i odbraniti svoje svetinje. U suprotnom bolje da više ne postojimo. Ovo što trenutno doživljavamo je prevelika sramota za svakog iole mislećeg čoveka. Odbranimo li svetinje odbranićemo i sebe. Bez postojanstva nema dostojanstva.
Iako naizgled nema mnogo veze sa postojećim tekstom želim da zabeležim da je preminuo Borko Gvozdenović, novinar i urednik „Politike“, dopisnik iz Pekinga i Moskve, u vremenu kad je ova novinska kuća predstavljala nešto u zemlji i svetu. Borko se do kraja nije mirio sa tim ušta se pretvorila „Politika“ u kojoj je proveo čitav svoj radni vek. Dok je mogao redovno je čitao sve što objavim, posebno kolumne na sajtu Bez cenzure, bio je iskren prijatelj porodice Škoro, i duboko zabrinut za sve one iskazane i neiskazane pretnje koje su išle prema meni. Okružen ljubavlju svoje dece, unuka i supruge Vere, otputovao je zauvek. Večni spokoj njegovoj duši.
Srđan Škoro
