Ове године навршава се 145 година од рођења и 70 година од упокојења Светог Владике Николаја (Велимировића), као и 35 година од повратка Његових Светих Моштију из Америке у родни Лелић. Колико је Свети Владика Николај Охридски и Жички озбиљно промишљао о свему најважнијем што се тиче српског народа и државе најбоље сведочи једна рукописна свеска из његове заоставштине под називом „Жички Устав”, на чему је очито радио у политичкој емиграцији после Другог светског рата. У овим предсмртним мислима налази се сама суштина његове политичке идеологије која је још увек недовољна позната и препозната у нашем народу. У питању је својеврсни „Нацрт Устава Краљевине Српске” у четири члана, уз напомену да је даље писање требало да се настави, о чему сведоче и бројна пратећа образложења и друге белешке из ове свеске:

„Члан 1: У име Христа Господа Спаситеља света, народ српски образује своју неразделну државу да кроз њу Богу послужи и Царство Небеско заслужи.

Члан 2: На челу Србије стоји Краљ из династије Вожда Карађорђа са наследним правом. Краљ је први бранитељ Цркве Православне и државе српске, крстоносац и маченосац, Божји помазаник и врховни заповедник војне одбрамбене силе.

Члан 3: Како је Краљ и верска и војна личност, то се држава Србија организује на вери и војсци, на крсту и на мачу. Крстом и мачем ће се одржавати и унапређивати, а крстом и мачем бранити.

Члан 4: Како је народ српски један и јединствен и по крви, и по вери и по језику, то ће се он организовати по селима и градовима у братства са називом славских светитеља или народних хероја и са својим крсташима барјацима. Братствима ће руководити по селима и градовима челници, а по срезовима и окрузима надчелници.

Члан 5: Наставиће се” (сви цитати према књизи „Свети Владика Николај, Србадија Жички Устав”, Манастир Војловица, 2011).

У некој врсти преамбуле „Жичког Устава” стоји: „1. Да би се уредила држава претходно се мора уредити народ. 2. Да би се уредио народ, претходно се мора уредити породица. 3. Да би се уредила породица, претходно се мора уредити човек, сваки појединац. 4. Да би се уреди сваки човек понаособ, мора да се приближи огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином. Без светлости и топлоте не бива (и не би никада бивало) у физичкој природи. Тако и без светлости и топлоте духовне не бива ништа у образовању карактера једног човека”. На истом месту налазимо и мото овог Устава: „Човек изнад свега, Бог изнад човека”, као и образложење: „Не култура, не прогрес, не индустрија, не вештина, не наука, не држава, него човек изнад свега, а Бог изнад човека. Грех Европе је у томе што је ставила ствари, културу, трговину, науку, државу и сву природу изнад човека и изнад Бога. У Европској цивилизацији овога периода све је узвишено само су двојица понижени: Бог и човек”.

Свети Николај Жички и Охридски се даље бави разним детаљнијим појашњењима у вези са организацијом државе из поменутих чланова Устава: „Државна организација паралелна са црквеном. Свака епархија има одређени број округа. Епархијом од стране Цркве управља во Христа Бога владика, а од стране државе опет во Христа Бога – епарх. Епарх је више војено лице, пуковник или генерал. Под његовом влашћу стоји војска, жандармерија и судство дотичне епархије. Он ће се именовати, слично епископима – епарх жички, београдски, шабачки, мостарски, цетињски итд. Свака државна област поклапа се са црквеном облашћу”. Од посебног је значаја приметити како Свети Николај Српски у „Жичком Уставу” третира српским државним областима подједнако Мостар и Цетиње као Жичу, Београд и Шабац.

У даљем образложењу „Жичког Устава” стоји: „Србија се неће руководити пропалим начелима западним. То јест она неће постојати на култури и ради културе, ни на демократији и ради демократије, ни на каквој партијској политици, и ни на каквом европском Вјерују, ни верском, ни политичком, ни економском, нити друштвеном. Она се мора уредити у име Христа Бога а у духу братства и домаћинства. Кад се буде држава посветила и заветовала Христу Богу, лако ће завладати братство међу Србима, а када завлада братство, лако ће се уредити домаћинство. Под домаћинством ми разумемо сав привредни и друштвени поредак.

Држава ће се уредити на основи домаћинској и братској. А не као раније на основи грађанске ортачине и правног цепидлачења. Држава ће се заснивати на крсту и мачу. Верско и војно уређење захватаће све струке и све потребне установе. Верској надлежности припадаће вера, црква, просвета, култура и пољопривреда. Војној надлежности припадаће: војска, судство, администрација, изградња саобраћаја, финансије и сва политика у спољном облику. Унутрашње политике неће ни бити него само спољна. Јер ћемо са туђинцима политизирати а не са својом браћом”.

У даљој разради ове скице новог „Српског Устава”, Свети Николај се бави и темама универзитета, гимназија, имовинским односима унутар породичне задруге, уређењем парохија, округа и срезова, као и судова где предлаже да „суди порота, и то не из онога места где је проузроковано суђење него из другог места”. Он предвиђа постојање три државне академије: „1. Академија духовна; 2. Академија знанствена; 3. Академија државног устројства”. Посебно обрађује тему борбе против корупције, јер како каже „Срби су склони корупцији”: „Борба против корупције. Позитивна средства: 1. Страх поступника – црква; 2. Васпитање – школа; 3. Родољубље – војска. Негативна средства: 1. казне одузимањем имовине, 2. прогонство из земље, 3. тешком робијом и казаматом”.

У истој свесци такође налазимо разрађенији текст о томе какав треба да буде српски православни Краљ, из кога доносимо краћи извод: „Краљ је владар над једним сељачким, домаћинским народом, па и сам мора бити као сељак домаћин. Он је први домаћин у држави. (…)

Краљ се мора оженити православном Српкињом. Ако не Српкињом из Србије – да би се избегле интриге и претензије – оно Српкињом из иностранства, нпр. из Америке. Јер после Србије на Балкану највећа је Србија у Америци. Оваква женидба Краљева имала би доброг одјека на Српство у Америци (које се почело американизирати и губити), а и на саме Американце. Јер Америка је земља јаког утицаја у скорој будућности на свет.

Краљ ће двапут у години узимати рало и отпочињати орање – у јесен и у пролеће. Јер је домаћин и владар једног домаћинског народа. И то у сељачком оделу јер је владар једног сељачког народа.

Краљ ће заповедити да се у његовој кући говори српски, а не страни језик. Краљ неће смети говорити страним језиком у званичним приликама ни са званичним лицима страних земаља. (…)

Краљева деца не смеју учити ниједан страни језик пре навршене своје дванаесте године. Да би прво научили темељито језик свога народа. (…)

У Краљевом двору држаће се редовне молитве и сви верски и молитвени обичаји српског народа о празницима и разним годишњим временима. Јер је ово владар православни над једним православним народом.

Краљ ће што ређе путовати по народу. Па, ипак он мора бити најобавештенији човек од свих. Не може он то постићи ослањајући се само на извештаје својих министара, него преко нарочитих поштених и скромних људи и кроз примање изасланстава из земље.

Три су најглавније дужности Краљеве, и то:

1. Да бодро бди над одбраном отаџбине.

2. Да штити Цркву Православну.

3. Да храни и помаже сиротињу.

Попут својих светих владара из династије Немањића, Краљ ће се на сваком акту овако потписивати: У име Христа Бога Спаситеља света и Цара над Царевима, ја недостојни слуга Христов … (име)”.

У бројним набацаним идејама из нацрта „Жичког Устава” Светог Николаја Свесрпског и Свеправославног могу се пронаћи разни бисери о чијој актуелности или опомени вреди поразмислити, ма колико грубо или превазиђено звучали савременом неолиберализованом и ишчашеном српском уму:

– Докторске титуле носиће само лекари;

– Школовање у страним земљама моћи ће се према указаним потребама дозволити поданицима српског Краља тек по свршетку школовања у земљи и по одслужењу војног рока;

– Страни језици у школама неће се предавати. Ко жели да зна неки страни језик, нека га научи приватно како уме;

– Сама реч гимназија значи вежбаоница. До сада су гимназије биле вежбаонице само у интелектуалној вештини, од сада треба да буду вежбаонице у моралној карактерности;

– Законом ће се именовати само Закон Божији, закон морални непроменљиви и незаменљиви. Оно што се до сада доносило од стране људи, парламената, није закон него уредба;

– Издејствовати – свако четврто дете па на више издржава се, у школи или на занату, о трошку државе;

– Недељом не радити. Казна новчана. (Одмах на лицу места.)

– Филмови: недељом верски, морални, национални (речју: свети и херојски);

– Језик. Наредба да се уздржава од употребе страних речи. Место страних речи употребљавати старе црквене изразе;

– Ратарске и занатске школе треба саме себе да издржавају, независно од државе;

– Патријаршија – манастир. Управник – игуман;

– На Споменик Незнаном јунаку на Авали ставити крст;

– Донети уредбу о хитном сађењу шуме и воћа по целој земљи. Ко буде секао шуму казниће се одређеном казном. За шумске кривце нема помиловања. Осим казне кривац ће бити дужан, пре него оде на издржавање казне, да посади сходно стадију пљачкања пет до десет пута онолико дрвета било то свом суседу или селу или манастиру или држави. Посадити мобом 10 милиона дрвета;

– Државна комисија одмах да прође сву земљу и види шта се где може за општу корист подићи (санаторијум, манастир, летовалиште, опоравилиште, излетишта, итд), па ако је то државно, на то и да употреби, ако је приватно (као на Дурмитору или Копаонику) те за продају, да забрани продају приватним лицима. Јер ће се поједини богаташи ту настанити да би уживали само са својом породицом, уместо да то служи на корист многима;

– Тако и имања граничећа се са манастирима, не могу се продати док се прво манастир не понуди, а граничећа са селским, општинским и државним утринама – док се прво не понуде овима. Туђинцима се ни у ком случају не могу продавати имања;

– Национализирати све рудокопе и фабрике, сада у рукама странаца;

– Самоубиство – кажњиво. Један проценат од имовине узима се за комуналне потребе;

– Припрема за Косовијаду:
а) земљу на Косову парцелисати
б) подићи привремено стадион од дасака
в) објавити занатлијама и вештацима: Само Срби могу се надметати из свих крајева света

На крају овог рукописа „Жичког Устава” из заоставштине Светог Владике Николаја проналазимо његово мишљење о „комбинованој држави”: „Није за нас, нисмо ми за њу (…) За нас је чисто национална држава, од народа једног језика, једне вере и једне традиције. Бар за сада тако, а после две или три стотине година можда ћемо и ми имати комбиновану државу, само тада са више искуства него што смо имали у Југославији. Југославија је један преран покушај комбиноване државе”.

Најзад, ово Николајево оргинално дело „Жичког Устава” предлаже и „Народни завет”, као неку врсту колективне заклетве коју би српски народ требало да положи јавно: „Сав народ српски дужан је дати завет Богу, завет са заклетвом, да ће се држати закона Божјег. У томе циљу:

1. Сви пунолетни Срби скупиће се на једно место у сваком срезу. Или округу, или лично или преко опуномоћених кметова. Сви у један исти дан, од Краља одређен.

2. На тим местима даће Завет и положиће заклетву Христу Богу нашем Спаситељу.

3. На тим местима подићи ће се камени споменици као вечно сведочење Завета и заклетве”.

Иако је Свети Владика Николај за ових 35 година доживео извесну рехабилитацију након пола века комунистичке окупације Србије, а његова писана дела масовно прештампавана и постала доступна свакој српској кући, чини се да још увек нисмо свесни о каквој се величини ради нити смо из његовог пребогатог дела извукли национални програм. Читајући изнова данас Светог Николаја Српског сведочимо о открићу једног потпуно непознатог континента аутентичне националне и политичке мисли коју је неопходно познавати за свакога ко жели да се бави политиком у српском народу. Ова рукописна свеска само је делић Сабраних дела новог српског светитеља Николаја (Велимировића), највећег Србина после Светог Саве, која нам нуде оргиналну политичку идеологију светосавског национализма примењиву и у 21. веку.

Ако српски народ има и најмању дилему којим путем треба да иде, заборављајући да је једини прави српски историјски пут – пут Светог Саве, онда у мислима Светог Николаја Српског може да пронађе сигуран светосавски компас и поузданог путеводитеља. А то што за вође бирамо људе непознатог порекла и идентитета, а занемарујемо узорне личности попут Светог Владике Николаја, говори о нашој изгубљености. Ако, међутим, желимо да дођемо себи и да откријемо оно најдрагоценије што треба да знамо о народу ком припадамо, као и шта нам је чинити у овом времену – онда што пре треба да похрлимо у читање Сабраних дела Светог Николаја Српског.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери