Сећа ли се неко Драгослава Аврамовића? И мени 1994.година изгледа као део мезозоика, али дужни смо да подсећамо на факте који се можда рефлексно гурају у заборав, а можда и смишљено скривају како би неупућени били наведени на погрешне закључке.
Популарног деда-Аврама, гувернера НБЈ, памтимо по лежерној, пензионерској гардероби, незаобилазном цегеру у руци, качкету и економским мерама које су зауздале до тада незабележену хиперинфлацију у Европи. Управо он је био Ђинђићев предлог за председничког кандидата пред одлучујући изборни судар са Слободаном Милошевићем. Не Коштуница, не Стамболић, већ Аврамовић. Одустало се од тога због његових година и узнапредовале болести.
Сећа ли се неко Савеза за промене? После распада коалиције Заједно грађанске, анти-ратне, прозападне странке удружили су се у савез који је идеолошки, политички и организационо обједињавао оно што се данас пежоративно назива „друга Србија“. Насупрот изолацији, корупцији, насиљу, безакоњу Милошевићевог терористичког режима, формиран је фронт који је нудио потпуни заокрет у геополитичкој орјентацији (од међународне изолације ка евроасоцијацији), социо-екомоснког модела (од договорне, ка тржишној привреди), власничким односима (од доминације друштвене својина, до убрзане приватизације) вредносном систему (од подстицања, до осуде злочина), конституционалности (континуитет са СФРЈ вс сукцесија).
Странке које су чиниле Савез за промене биле су јасно одређене према режиму, имале неспорну евроатлантску орјентацију, антикомунистички педигре, а онда поред тих већ унапред утемељених вертикалних детерминанти примећивале су се хоризонталне разлике лево-десног спектра. Још нешто, што се често занемарује-имале су јаке, препознатљиве, прекаљене лидере. Њихова професионална репутација пре уласка у страначки живот, њихово ново парламентарно искуство, њихов лични однос према борби за прву промену власти после Другог светског рата дала им је ауру хероја, мучитеља и предводника. Због свих наведе атрибута у годинама расплета они су стали ИСПРЕД народа, а нису ишли ЗА народом. Народ је следио политичаре, није било обрнуто.
Разлог је једноставан. Политика коју су ти политичари нудили годинама уназад потврдило је време, била је на „правој страни историје“, била је једина могућа опција да се Србија извуче са ивице провалије.
Њихови наследници постали су корисници, а не творци револуције. Њима је десетак година касније истекла револуционарна рента. Опадање квалитета биолошког материјала довело је и до девалвације угледа партијских лидера, плус негативна селекција, плус малигни конформизам, плус глобална криза ауторитета. Све је то довело или олакшало да Вучић оствари свој влажни сан-не само да победи на изборима своје конкуренте, већ да победи победу која је утемељила нашу Трећу републику. Он је Трећу републику изврнуо на поставу, направио од ње њену потпуну супротност, унутар њених фасада засејао, узгајио и масовном репродукцијом произвео монструма коме је мозак у Председништву, слепа мрља у Ћациленду, гласне жице на Пинку и Информеру, снага у специјалним (пара) полицијским формацијама, трбух у привреди, а ректум у парламенту.
Криза државе је очигледна, она је дубока, алармантна, готово летална. Узрок томе је криминализована, неспособна и злочиначка власт зато што је власт срасла са државом па се све болести власти простом осмозом преливају на државу и друштво. Када се каже власт мисли се на партију јер је СНС партија власти, створена је да б вршила власт и нестаће када падне са власти. Партијом управља привилегована клика јер су се корупцијом и бескрупулозношћу лојалисти попели на врх пирамиде моћи. Клику је створио и њоме господари један човек-Александар Вучић.
Криза опозиције колико је увезена са супротне стране, толико је и узрокована њеним сопственим слабостима и недостацима. Нису изборни услови били бољи под Милошевићем, али опозициони лидери нису носили стигму губитника. Било је цепања странака опозиције и деведесетих, али је фронт против заједничког непријатеља остајао чврст. Лутала је и тада опозиција од бојкота до изласка на изборе , па тако у круг, али је терет сваке одлуке знала стоички да поносе без драматичног губитка поверења бирача.
Данас је све другачије. Данас је све горе. Данас треба све из почетка. Зато смо се вратили у предполитичко доба, јер народ није задовољан ни квалитетом власти, ни квалитетом опозиције. Зато су покрети, удружења грађана, зборови, активни појединци у налету и испред конвенционалних странака које су потиснуте и у дефанзиви. Али су зато и неуспешни. Покрети могу да заинтересују јавност за одређену тему и да је медијски популаришу, стичући самим тим и сопствену популарност. Зборови могу да манифестују потребе грађана, алито је само једна, најчешће најмања степеница до решења. Активни појединци су тек врбов клин на путу ка циљу. Појединци, ма колико глагољиви, медијски талентовани и упорни били-најслабија су карика у ланцу преживљавања.
Из политичке кризе излази се променом политике, а политику креирају и спроводе политичке странке. А политичке странке формирају политички истомишљеници спремни на личну жртву и колективно поверење. Везивно ткиво политичке организације јесте идеологија, садржај тог пакета јесте програм заснован на идеологији, а пакет је упакован медијским порукама и наступима функционера.
Овде је све обрнуто. Прво се креће од украсног папира. У Србији инстант популарност добијају појединци са упечатљивим медијским наступом, макар он трајао само неколико минута, макар се радило о неколико реченица. Онда ти појединци набилдовани и допинговани медијском пажњом путем утицаја који су неочекивано (а понекад и плански) добили лоцирају на политичкој мапи на место које је тог тренутка слободно, где им највише простора за маневар и манипулацију. Ко опстане и на том нивоу онда крене у стварање организације-коју на папиру чини само он, али у јавности изгледа као да је у питању нови талас који уз мало среће може срушити зидине Вучићеве тврђаве.
Колико очаја има у свему томе! Колико пакости, подлости и зла у ономе ко нас овим гамбитом држи у шаху годинама уназад. Колико је само коња и магараца било на политичкој шаховској табли који су умислили да су важне фигуре, а заправо су били у служби наших противника?
Из тог зачараног круга се мора изаћи. Зато мора из почетка. Студенти су притиснули дугме за ресет. Чини се да нам је ово последња шанса за нови почетак или за коначни крај.
др Александар Дикић
