Seća li se neko Dragoslava Avramovića? I meni 1994.godina izgleda kao deo mezozoika, ali dužni smo da podsećamo na fakte koji se možda refleksno guraju u zaborav, a možda i smišljeno skrivaju kako bi neupućeni bili navedeni na pogrešne zaključke.
Popularnog deda-Avrama, guvernera NBJ, pamtimo po ležernoj, penzionerskoj garderobi, nezaobilaznom cegeru u ruci, kačketu i ekonomskim merama koje su zauzdale do tada nezabeleženu hiperinflaciju u Evropi. Upravo on je bio Đinđićev predlog za predsedničkog kandidata pred odlučujući izborni sudar sa Slobodanom Miloševićem. Ne Koštunica, ne Stambolić, već Avramović. Odustalo se od toga zbog njegovih godina i uznapredovale bolesti.
Seća li se neko Saveza za promene? Posle raspada koalicije Zajedno građanske, anti-ratne, prozapadne stranke udružili su se u savez koji je ideološki, politički i organizaciono objedinjavao ono što se danas pežorativno naziva „druga Srbija“. Nasuprot izolaciji, korupciji, nasilju, bezakonju Miloševićevog terorističkog režima, formiran je front koji je nudio potpuni zaokret u geopolitičkoj orjentaciji (od međunarodne izolacije ka evroasocijaciji), socio-ekomosnkog modela (od dogovorne, ka tržišnoj privredi), vlasničkim odnosima (od dominacije društvene svojina, do ubrzane privatizacije) vrednosnom sistemu (od podsticanja, do osude zločina), konstitucionalnosti (kontinuitet sa SFRJ vs sukcesija).
Stranke koje su činile Savez za promene bile su jasno određene prema režimu, imale nespornu evroatlantsku orjentaciju, antikomunistički pedigre, a onda pored tih već unapred utemeljenih vertikalnih determinanti primećivale su se horizontalne razlike levo-desnog spektra. Još nešto, što se često zanemaruje-imale su jake, prepoznatljive, prekaljene lidere. Njihova profesionalna reputacija pre ulaska u stranački život, njihovo novo parlamentarno iskustvo, njihov lični odnos prema borbi za prvu promenu vlasti posle Drugog svetskog rata dala im je auru heroja, mučitelja i predvodnika. Zbog svih navede atributa u godinama raspleta oni su stali ISPRED naroda, a nisu išli ZA narodom. Narod je sledio političare, nije bilo obrnuto.
Razlog je jednostavan. Politika koju su ti političari nudili godinama unazad potvrdilo je vreme, bila je na „pravoj strani istorije“, bila je jedina moguća opcija da se Srbija izvuče sa ivice provalije.
Njihovi naslednici postali su korisnici, a ne tvorci revolucije. Njima je desetak godina kasnije istekla revolucionarna renta. Opadanje kvaliteta biološkog materijala dovelo je i do devalvacije ugleda partijskih lidera, plus negativna selekcija, plus maligni konformizam, plus globalna kriza autoriteta. Sve je to dovelo ili olakšalo da Vučić ostvari svoj vlažni san-ne samo da pobedi na izborima svoje konkurente, već da pobedi pobedu koja je utemeljila našu Treću republiku. On je Treću republiku izvrnuo na postavu, napravio od nje njenu potpunu suprotnost, unutar njenih fasada zasejao, uzgajio i masovnom reprodukcijom proizveo monstruma kome je mozak u Predsedništvu, slepa mrlja u Ćacilendu, glasne žice na Pinku i Informeru, snaga u specijalnim (para) policijskim formacijama, trbuh u privredi, a rektum u parlamentu.
Kriza države je očigledna, ona je duboka, alarmantna, gotovo letalna. Uzrok tome je kriminalizovana, nesposobna i zločinačka vlast zato što je vlast srasla sa državom pa se sve bolesti vlasti prostom osmozom prelivaju na državu i društvo. Kada se kaže vlast misli se na partiju jer je SNS partija vlasti, stvorena je da b vršila vlast i nestaće kada padne sa vlasti. Partijom upravlja privilegovana klika jer su se korupcijom i beskrupuloznošću lojalisti popeli na vrh piramide moći. Kliku je stvorio i njome gospodari jedan čovek-Aleksandar Vučić.
Kriza opozicije koliko je uvezena sa suprotne strane, toliko je i uzrokovana njenim sopstvenim slabostima i nedostacima. Nisu izborni uslovi bili bolji pod Miloševićem, ali opozicioni lideri nisu nosili stigmu gubitnika. Bilo je cepanja stranaka opozicije i devedesetih, ali je front protiv zajedničkog neprijatelja ostajao čvrst. Lutala je i tada opozicija od bojkota do izlaska na izbore , pa tako u krug, ali je teret svake odluke znala stoički da ponose bez dramatičnog gubitka poverenja birača.
Danas je sve drugačije. Danas je sve gore. Danas treba sve iz početka. Zato smo se vratili u predpolitičko doba, jer narod nije zadovoljan ni kvalitetom vlasti, ni kvalitetom opozicije. Zato su pokreti, udruženja građana, zborovi, aktivni pojedinci u naletu i ispred konvencionalnih stranaka koje su potisnute i u defanzivi. Ali su zato i neuspešni. Pokreti mogu da zainteresuju javnost za određenu temu i da je medijski popularišu, stičući samim tim i sopstvenu popularnost. Zborovi mogu da manifestuju potrebe građana, alito je samo jedna, najčešće najmanja stepenica do rešenja. Aktivni pojedinci su tek vrbov klin na putu ka cilju. Pojedinci, ma koliko glagoljivi, medijski talentovani i uporni bili-najslabija su karika u lancu preživljavanja.
Iz političke krize izlazi se promenom politike, a politiku kreiraju i sprovode političke stranke. A političke stranke formiraju politički istomišljenici spremni na ličnu žrtvu i kolektivno poverenje. Vezivno tkivo političke organizacije jeste ideologija, sadržaj tog paketa jeste program zasnovan na ideologiji, a paket je upakovan medijskim porukama i nastupima funkcionera.
Ovde je sve obrnuto. Prvo se kreće od ukrasnog papira. U Srbiji instant popularnost dobijaju pojedinci sa upečatljivim medijskim nastupom, makar on trajao samo nekoliko minuta, makar se radilo o nekoliko rečenica. Onda ti pojedinci nabildovani i dopingovani medijskom pažnjom putem uticaja koji su neočekivano (a ponekad i planski) dobili lociraju na političkoj mapi na mesto koje je tog trenutka slobodno, gde im najviše prostora za manevar i manipulaciju. Ko opstane i na tom nivou onda krene u stvaranje organizacije-koju na papiru čini samo on, ali u javnosti izgleda kao da je u pitanju novi talas koji uz malo sreće može srušiti zidine Vučićeve tvrđave.
Koliko očaja ima u svemu tome! Koliko pakosti, podlosti i zla u onome ko nas ovim gambitom drži u šahu godinama unazad. Koliko je samo konja i magaraca bilo na političkoj šahovskoj tabli koji su umislili da su važne figure, a zapravo su bili u službi naših protivnika?
Iz tog začaranog kruga se mora izaći. Zato mora iz početka. Studenti su pritisnuli dugme za reset. Čini se da nam je ovo poslednja šansa za novi početak ili za konačni kraj.
dr Aleksandar Dikić
