Zašto, i pre nego što Poglavica iz samoprigrabljene mu funkcije Velikog Vrača plemena Srbalja, za Đurđevdanak, obznani Vidov-, Petrov- ili Mitrovdanak kao izborni „hajdučki sastanak“ ili, možda, „rastanak“, politička opreka (srpskohrvatskije mi tako zvuči od latinizovanog „opozicija“ ili „oporba“) mora da odgovori na dva pitanja: prvo, bi li, ako to Vrač naumi, uopšte izašla i na predsedničke, kao što je, od 5. maja prošlog proleća naovamo, već izlazila na lokalne, i pre nego bude parlamentarnih i drugo, bi li, ako, ipak, najpre bude parlamentarnih, izašla na njih, po svaku cenu, pa čak i ukoliko se imenom i prezimenom predsednika Republike, opet protivzakonito kao i u prethodnih devet godina, natkrili samodrščeva izborna lista?  

A sve to zato što član 111 Ustava Republike Srbije kaže da predsednik Republike “izražava državno jedinstvo Republike Srbije”, dakle svegrađansko, a ne nekakvo jedinstvo unutar jedne partije (Es-en-es) ili isključivo uniformnost unutar vladajuće stranačke koalicije.

I zbog toga što Zakon o predsedniku Republike, član 9, izričito propisuje da ne samo da “predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost”, već je “predsednik Republike dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija”.

I zbog toga što, član 2 Zakona o sprečavanju korupcije (ZoSK), pojam „korupcija“ definiše kao „odnos koji nastaje korišćenjem službenog ili društvenog položaja ili uticaja radi sticanja nedozvoljene koristi za sebe ili drugoga”.

I zato što član 41 stav 1 ZoSK pojam “sukob interesa” definiše kao situaciju u kojoj javni funkcioner (ovde: predsednik Republike) ima privatni (ovde: partijski) interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje njegove javne funkcije predsednika Republike.

Ali i zato što Zakon o izboru narodnih poslanika sadrži i član 138, naslovljen kao„Zabrana da se izigra zakon“, a u kome piše i da: „Republička izborna komisija odbija predlog da se utvrdi određena izbora lista… ako se utvrde druge okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nameru da se izigra zakon“.

.   .   .

Pa, da krenemo od, člana 40 stav 3 ZoSK: “Javnom funkcioneru (u našem slučaju, predsedniku Republike, prim. C.M) je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.”

Malo komparativne analize nije naodmet. Kako je to, u “organizaciono-informativnom” smislu, izgledao lanac “građanske vlasti” nakon što je NSDAP došla na vlast  u Nemačkoj?

Okvir je bila nacionalsocialistička partija, a korpus vođa je predstavljao taj lanac vlasti: od Firera kao “praizvora”, kroz gaulajtere (Gauleiter), tj. regionalne vođe, zatim krajslajtere (Kreisleiter) zadužene za okruge, odnosno srezove, kroz ortsgrupnlajtere (Ortsgruppenleiter) odgovorne za organizaciju stranke na nivou lokalne grupe (obično manji grad, selo ili deo većeg grada), celnlajtere (Zellenleiter) nadležne za partijske „ćelije“ (Zelle), odnosno područja od 160 do 480 domaćinstava, pa do blokvarta (Blockwart, Blockleiter), tj. nižih nivoa partijskih funkcionera zaduženih za nadzor određenog stambenog bloka ili komšiluka. – tako se nacistička doktrina ulivala u svaki dom i svaki nemački mozak pojedinačno.

“Blokvart je špijunirao svako domaćinstvo; on je imao u svakoj porodici svog dostavljača; preko njega je sva težina (nacističke) propaganda pritiskivala pojedinca… (nacistički) organ je zahvatao život na svakom stupnju, a baš najmanji cezar – blokvart – predstavljao je najvećeg tiranina.” – zapisao je Lord Rasel u knjizi “Pod bičem kukastog krsta” (IP “Rad” Beograd, 1956).

Blokvart je bio „pas čuvar bloka“, zadužen za kontrolu i “otkucavanje” komšija, proveravanje njihove lojalnosti NSDAP-u  i cinkarenje i dojavljivanje “tamo gde treba” svega i svih koji se nisu pridržavali nacističkih svetonazora, a njihov “rad na terenu” podrazumevao je i prikupljanje donacija i “buđenje aktivizma”, te širenje nacističke propagande u bazi.

E, na našem primeru, kombinacijom lojalističkih lanaca “napredne svesti” i regularnih obaveštajnih agencija, iz takvih izvora do informacija dolazi nekadašnji “koordinator”, a danas “vrhovni komandat” svih bezbednosnih službi, sve “po slovu obavljanja funkcije predsednika Republike”, a onda ih zloupotrebljava protiv svojih političkih neistomišljenika, namičući korist bilo nekom privatnom licu bilo nekoj organizaciji, u ovom slučaju, samome sebi, kao neformalnom vlasniku ES-en-es brenda.

Šta kaže Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, ko i na koji način sme da koristi informacije do kojih ova i druge bezbednosne agencije dođu? Mada član 20 Zakona o BIA, propisuje da “pripadnici Agencije ne mogu biti članovi političkih stranaka”, i sadašnji direktor BIA i dva njegova prethodnika, da ne idemo predaleko u prošlost, ne samo da su pripadnici nego su, pre i posle upravljanja ovom agencijom, bili (i ponovo su) najviši čelnici političkih stranaka vlasti.

Član 2 Zakona o BIA veli da Agencija obavlja poslove koji se odnose na: “zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije; istraživanje, prikupljanje, obradu i procenu bezbednosno-obaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima, kao i druge poslove određene zakonom”.

A koje bi to “nadležne državne organe”, BIA trebalo da o tim podacima “informiše”?

U članu 11 piše da “o poslovima iz svoje nadležnosti Agencija obrađuje, čuva i koristi prikupljene informacije i dokumentaciju, o čemu vodi odgovarajuće evidencije i obezbeđuje zaštitu njihove tajnosti”, dok “način evidentiranja, obrade, čuvanja, korišćenja, zaštite i dostavljanja drugim nadležnim državnim organima informacija i dokumenata iz stava 1. ovog člana utvrđuje Vlada”.

Dakle, Vlada! Pođimo od toga da je Vlada, ovlašćena da sve te prikupljene “inkriminišuće” informacije o, recimo, političkim protivnicima aktuelnog režima čuva i koristi, dozvolila Agenciji da te podatke dostavlja, po funkciji, nosiocu (imenu i prezimenu) svih lista vladajuće koalicije na svim nivoima, dakle, predsedniku Republike. No, izgleda da se ta dozvola odnosi i na dostavljanje istih tih prikupljenih informacija i medijima pod direktnim predsednikovim urednikovanjem.

Koliko je reč o informacijama (ili dezinformacijama) zlata vrednim nosiocu (imenu i prezimenu) svih izbornih lista Es-en-esa na svim nivoima izbora od 2017. do danas, zaključite i sami iz, recimo, spiska “posebnih mera kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja” (član 13 Zakona o BIA) čije nalaze BIA, ali i predsednik Republike u funkciji nosioca (imena i prezimena) izborne liste naprednjaka, o svojim političkim protivnicima imaju na raspolaganju: tajni nadzor i snimanje komunikacije bez obzira na oblik i tehnička sredstva preko kojih se obavlja ili nadzor elektronske ili druge adrese; tajni nadzor i snimanje komunikacije na javnim mestima i mestima kojima je pristup ograničen ili u prostorijama; statistički elektronski nadzor komunikacije i informacionih sistema u cilju pribavljanja podataka o komunikaciji ili lokaciji korišćene mobilne terminalne opreme; računarsko pretraživanje već obrađenih ličnih i drugih podataka; tajni nadzor i snimanje mesta, prostorija i predmeta, uključujući i uređaje za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju ili se mogu čuvati elektronski zapisi.

E, baš zato što je član 14. našeg Zakona o BIA toliko “preslobodan” za tumačenje (“Posebne mere mogu se odrediti prema licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovi sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije…”), u poslednjih godinu i po, od početka studentsko-građanskih protesta, baš iz usta nosioca (imena I prezimena) izborne Es-en-es liste, imali smo pravu provalu optužbi i optužnica za navodne pokušaje rušenja države i ustavnog poretka.

Zašto naprednjaci skaču kao opareni kada kažem ili napišem da predsednik Republike, kao neko ko odražava “državno jedinstvo”, odnosno jedinstvo svih građana, ne može da bude ime i prezime liste za parlamentarne, za pokrajinske, za gradske i opštinske ili, ne daj Bože, za izbore sa savete mesnih zajednica, čak ni u MZ u kojoj živi?

Umesto ozbiljne kontraargumentacije, na moju tezu da će prvi znak da ova vlast ima nameru da poštuje zakone biti onda kada Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), izigravajući zakone, prestane da se kandiduje na svim nivoima izbora, devet godina unazad, stižu skoro tipski odgovori: “pa, ne kandiduje se predsednik Republike, već politička stranka, ali vi ste glupi da to shvatite”; “hoće da dehumanizuju predsednika i zabrane mu da se bavi politikom”, “koji to zakon zabranjuje predsedniku Republike da bude ime stranačke liste za lokalne i parlamentarne izbore”; “hoće da mu zabrane da se kandiduje jer je to jedini način da se dokopaju vlasti”, “naziv liste nije isto što i kandidatura”…

Zbog čega, dakle, LKSNDH ne bi smeo da bude „naslovnica“ vladajuće koalicije na predstojećim, kad god bili da bili, izborima, sve dok je na položaju predsednika Republike? Hajde još malo da prelistamo Zakon o sprečavanju korupcije (odeljak: sukob interesa)…

Član 40 stav 1 ZoSK veli da je javni funkcioner dužan da javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije. A da li je to ostvarivo u praksi, ako je Poglavica, od 2017, kada je prvi put izabran na funkciju koja treba da “odražava državno jeidnstvo”, uporno svoje ime i prezime, ali i autoritet institucije predsednika Republike, na svim izborima, pozajmljivao i ustupao samo jednoj političkoj organizaciji i njenoj stranačkoj koaliciji?

Član 40 stav 2 ZoSK kaže da javni funkcioner ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice. A koliko su ta lica (i organizacije) povezani sa institucijom predsednika Republike najeklatantniji primer je formiranje Nezavisne Države Ćacistan (En-De-Ća) na privremeno okupiranoj teritoriji Republike Srbije, u Dvorskom parku, a u okviru koga je pod okupacijom Poglavičnih partijskih lojalista i zgrada Novog dvora na Andrićevom vencu 1, u kojoj je zvanično sedište predsednika Srbije.

Ako je, prema članu 41 stav 2 ZoSK, “privatni interes je bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice”, i ako je pojam “povezano lice” definisan kao svako “fizičko ili pravno lice koje se prema drugim osnovama i okolnostima može opravdano smatrati interesno povezanim sa javnim funkcionerom” – šta je onda Poglavičino “kumovanje” listi SNS, za sve nivoe izbora, od opštinskih, gradskih, pokrajinskih do parlamentarnih, na svim izborima od 2017. do danas, nego grubo kršenje većine članova iz odeljka “Sukob interesa” u Zakonu o sprečavanju korupcije?

Član 47 ZoSK zabranjuje javnom funkcioneru (ovde: predsedniku Republike) da “savetuje pravna i fizička lica (ovde: svoju stranku i svoje stranačke saradnike) o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi”, a glavni junak našeg vesterna ne da “sovjetuje” nego i upravlja i komanduje, u ime tih “pravnih I fizičkih lica” i političkih subjekata, jednoipogodišnjim frontom otvorenim prema većinskoj Srbiji, “bojišnicom” koja bi trebalo da rezultuje nekakvim, pazi sad, demokratskim izborima?!

Iako, za razliku od predsednika Republike, većina ostalih javnih funkcionera može da “vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njihovim aktivnostima (član 50 stav 1 ZoSK)”, čak i za njih, a o predsedniku Republike da i ne govorimo, važi odredba da to mogu da čine samo – “ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije”!

Član 50 stav 2 ZoSK apsolutno isključuje mogućnost da predsednik Republike bude ime i prezime izborne liste neke političke stranke jer kaže da javni funkcioner (a naročito “predsednik svih građana”, prim. C.M) ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, posebno u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, odnosno da bojkotuju izbore, kao i korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti.

Javni funkcioner (predsednik Republike) je, takođe, “dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta”, što naš Poglavica devet godina zaobilazi.

Javni funkcioner (predsednik Republike) “ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, posebno da koristi te javne skupove i susrete za javno predstavljanje učesnika u izborima i njihovih izbornih programa ili da poziva birača da za njih glasaju na određenim izborima”.

.   .   .

Član 67 Zakona o izboru narodnih poslanika kaže da “naziv koalicije ili grupe građana može da sadrži ime i prezime fizičkog lica ili naziv pravnog lica ako se ono s tim saglasi u pismenoj formi, pri čemu se uzima da se fizičko lice time što je potpisalo izbornu listu”, koalicioni sporazum, sporazum o obrazovanju grupe građana ili ovlašćenje za zaključenje tih sporazuma saglasilo i s time da se njegovo ime upotrebi u nazivu podnosioca izborne liste.

Paradoksalno, pošto predsednik Republike, u ulozi onoga ko raspisuje, npr. parlamentarne, izbore ima “informaciju” kada će izbori biti održani, do koje dolazi po slovu obavljanje javne funkcije, on u startu daje pešaka fore stranačkoj listi kojoj je pozajmio svoje ime (suprotno Zakonu o sprečavanju korupcije, on time namiče korist privatnom licu ili organizaciji) i potpisao za to svoju saglasnost, tako da ta stranka, istog trenutka kada su izbori raspisani, može (pre svih političkih takmaca), da krene i u izborne radnje poput gotovog imenovanja liste i promptnog skupljanja potpisa, pa će, posledično, sigurno biti i prvopozicionirana na izbornom listiću?!

U Zakonu o izboru narodnih poslanika, doduše u odeljku VII (Posebna pravila za izborne liste nacionalnih manjina), stoji zanimljiv član 138 („Zabrana da se izigra zakon“) u kome piše: „Republička izborna komisija rešenjem odbija predlog da se određenoj izbornoj listi utvrdi da ima položaj izborne liste nacionalne manjine ako je nosilac liste ili kandidat za narodnog poslanika na toj izbornoj listi lice za koje je opštepoznato da je član druge političke stranke koja nije politička stranka nacionalne manjine ili ako se utvrde druge okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nameru da se izigra zakon“.

Zašto ovako nešto nemamo i za, recimo, opšte liste za parlamentarne, pokrajinske ili lokalne izbore, gde bi pisalo da niko, niko, a posebno predsednik svih građana koji „odražava državno jedinstvo“ nema pravo da „izigrava zakon(e)“, kada je o izbornom procesu reč… da obmanuje građane da je on, time što je protivzakonito nosilac izborne liste, zapravo i  kandidat za odbornike u svim opštinama, gradovima i gradskim opštinama, kandidat za predsednike svih opština i gradonačelnike svih gradova u Srbiji itd?

Dakle, želi li LKSNDH da ponovo – a po prvi put legalno i legitimno u poslednjih devet godina – bude ime I prezime (nosilac liste) naprednjačke koalicije na parlamentarnim izborima, on pre toga mora da se “ratosilja” položaja predsednika Republike. Rešenje se nalazi u članu 117 Ustava Srbije:  Kada predsednik Republike podnese ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Narodne skupštine. Danom podnošenja ostavke, predsedniku Republike prestaje mandate – on postaje slobodan kao ptica da bude ne samo nosilac, nego i prvi na listi svoje partijske koalicije za parlamentarne izbore, a v.d. predsednica Republike postaje predsednica Narodne skupštine u stanju državnog udara i tome slično. Znači, išli bi prvo izvanredni predsednički koji mogu, a ne moraju da se spoje sa vanrednim parlamentarnim izborima, a ovaj skupštinski saziv pod državnim udarom može pokušati da izabere Poglavicu i za predsednika Vlade, pa da on sačeka parlamentarne izbore u Macutovoj fotelji.

U suprotnom, ostane li LKSNDH predsednik Republike i, kao “predmetna nadležna institucija”, raspiše vanredne parlamentarne izbore, a RIK opet prihvati Es-en-es listu sa Poglavicom kao nosiocem za parlamentarne izbore, antivučićevski “front za promenu sistema” (a ne samo vlasti) eliminaciju Poglavice sa izborne liste trebalo bi da postavi kao svoj minimalni uslov za izlazak na takve izbore.

Cvijetin Milivojević