Tog 6. maja 1941. godine, kada se rodio bio je utorak, a na današnji dan pre četiri leta 1. maja 2022. kada je preminuo, bila je nedelja. Između ta dva datuma, u tu nepunu 81 godinu ili 29.580 dana je stao život Ivice Osima, poslednjeg selektora SFRJ. Život i karijera za ponos.

Pored „loptanja” i škola mu je išla od ruke; odličan učenik, a matematika najdraži predmet. Zato je oslobođen mature. Često je računske radnje pokazivao i drugarima. Bio je srećan što može da im pomogne, a ponekad je zbog toga znao da bude i nagrađen od roditelja čijoj deci je olakšavao školske muke.

Kasnije je i upisao fakultet, naravno matematički. Počeo sa devetkom, bio sjajan student, ali brzo je uvideo da fudbal i studije ne idu „ruku pod ruku”. Doneo je pravu odluku; posvetio se fudbalu, ali bi garantovano bio i sjajan profesor da se posvetio množenju, sabiranju, oduzimanju. Delenje u matematici je voleo, ali u životu je mrzeo bilo kakve podele. Od dečačkih dana je bio kosmpolita u duši.

Iza čovekove telesne smrti ostaju njegova dela, njegova sposobnost, njegova suština. Sa Željom je igrao u finalu Kupa Jugoslavije i polufinale Kupa UEFA, sa Partizanom je osvojio Kup Jugoslavije, sa Panatinaikosom Kup i Super kup Grčke, sa Šturmom više puta bio šampion Austrije i redovni učesnik Lige šampiona, sa Džef junajtedom u Japanu trijumfovao u Kupu Cara, sa Jugoslavijom bio peti na svetu, osvajač bronze na Olimpijadi u Los Anđelesu.
Švabo već četiri godine prekopava rajske doline, ali je ostavio niz uspomena. Uspomene imaju čudnu moć. Vraćaju na mesta, adrese, gradove, događaje. Poznavao sam ga skoro 40 godina. Ne postoje dečačke godine bez fudbalskih junaka. Bio je majstor i vešt, daleko bolji od drugih. Autentični fudbalski bekrija.

Fudbal u njegovoj izvedbi je ličio na valcer. Zbog toga je i „zaradio” nadimak „Štraus sa Grbavice”, a zbog plave kose zvali su ga Švabo. Bio je jedini Švabo kojeg su voleli i u Sarajevu i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Novom Sadu…. U svakom slučaju dorastao talentu kojom su ga častili slučajnost, sudbina ili kako mnogi veruju sami Bog. Zasluženo, fudbalskom virtuoznošću je osvojio visoku poziciju u srcima mnogih jugoslovenskih generacija.

Kreativan, pronicljiv, iskren, vizionar, lojalan, duhovit kada treba. Uvek je verovao u svoje dugogodišnje i oprobano iskustvo, u svoju dalekovidost. I sada se sećam, kao da je bilo pre pet minuta, kada sam sedeo sa njim na klupi za rezervne igrače na Grbavici na treningu Željezničara i radio prvi intervju za „Sport”. Pamtim tu jesen 1986. Ima tome evo četiri decenije. On je i zvanično izabran za selektora Jugoslavije, a ja počinjao novinarsko putešestvije. Tresao sam se kao prut kada smo se čuli telefonom i ugovarali razgovor. Život je dalje ispisao kako je teklo naše druženje.

Predvodio je Jugoslaviju kada je zemlja pucala po svim šavovima, kada su cvetali netrpeljivost i mržnja koja je tinjala godinama, a miris baruta se brzinom munje širio od Vardara pa do Triglava. Bog je već bio digao ruke od velike zemlje i dobrog fudbala. Prkos u njemu i igračima je bio veći od snage tog tima. Poslednju jugoslovensku bezbrižnu mladost Švabo je učinio veselijom.

– Mnogi tvrde da je u vreme Jugoslavije bilo najgore, da je to vreme mraka, ali ne mogu da se složim sa tim. Mnogi su mi zamerili što sam trenirao reprezentaciju te „mrske” zemlje. Od zemlje u kojoj smo se rodili političari su napravili zemlju sramote. Međutim, nikada se nisam stideo tih momaka, ni tog dela karijere. Ponosan sam na sve njih i srećan što sam imao tu čast i zadovoljstvo da ih treniram. Oni su bili daleko ispred zemlje čiji su dres nosili. Kamo lepe sreće da su ostali delovi društva bili kao oni. Dugo su posle raspada SFRJ nove države ostvarivale zapažene rezultate zahvaljujući igračima iz tog tima – govorio mi je više puta i u Beogradu i u Sarajevu.

Fudbal je za Švabu bio život, ljubav, sreća, tuga, strast, san koji se ispunio. Igra je za njega bila smisao. Na nju je uvek gledao kao na veliku radost. Nikada nije pokazivao nikakvu aroganciju. Nije se naturao i nametao. Jednostavno je bio neophodan. Nikome nije bio prepreka, a mnogima je nastojao da pomogne. Njegov je sud bio surov, nepotkupljiv, pravičan.

Dok je igrao njegove noge i talenat su slavili u celoj bivšoj Jugi. Nikada svoju potvrdu nije tražio u nipodaštavanju drugih, već u vlastitom radu i znanju. Vrlo su retki fudbaleri i treneri koji su odbili poziv Reala. Švabo je to uradio. Novac mu nikada nije bio primaran i najvažnija stvar u životu. Spadao je u onu grupu ljudi koji uvek drže datu reč, a obećao je Šturmu.

Koliko je Švabo bio harizmatičan, cenjen, poštovan, kako je znao da prenese ljubav prema fudbalu, najbolje govori činjenica da su čak šest reprezentativaca iz njegovog perioda kasnije postali selektori nacionalnih timova na prostorima nekadašnje SFRJ. Mehmed Baždarević i Robert Prosinečki (BiH, Crna Gora), Faruk Hadžibegić (Crna Gora, Bosna i Hercegovina), a trojica od njih su sa svojim reprezentacijama i izborili učešće na Mondijalu, Srećko Katanec (Slovenija), Safet Sušić (BiH) i Dragan Stojković (Srbija). Sva šestorica su u više navrata isticali da im je upravo Osim bio ideja vodilja kada su počinjali trenerske karijere. Sedmi Dejan Savićević je bio član selektorske komisije Jugoslavije.

Bio je istinska veličina. Ta karijera i taj život su pisali istoriju. Čovek mora da ispuni neki zadatak zbog kojeg je postojao na ovom svetu. Ivica Osim je svoju misiju ostvario. Švabo je vrednost za koju pouzdano znamo da je ispunio sva iskušenja vremena. Slavu i gospodstvo svog grada i zemlje je sa ponosom prenosio po celom svetu. Nigde i nikad se nije obrukao. Nije ličio na legendu, ni trunke uobraženosti.

Švabo je živeo za fudbal na način na koji je to teško opisati nekome ko sa njim nije proveo neko vreme „jedan na jedan”. Imao sam čast i zadovoljstvo mnogo puta da razgovaram s njim, više puta i do kasnih noćih sati, a sedeti s Švabom i razgovarati o fudbalu je posebno iskustvo. Njegovo shvatanje fudbalske igre nije imalo granice. On je u potpunosti živeo za fudbal i samo o njemu razmišljao. Zato i jeste jedinstven. Neponovljiv.

Oko nekih njegovih stavova možda se i može sporiti, mnogi će se zakleti da je „ters”, ali on je kao pojava u jugoslovenskom fudbalu bio i ostao visoko rangiran i nesporan. Jedan od razloga zašto je fudbal danas na ovim prostorim sve nepopularniji jeste istina, a ona nije baš najbolji bilans za današnje sujete i rezultate.

Najlepši pokloni ovog sveta nisu oni koji mogu da se kupe u prodavnicama, nego uspomene ostvarene sa ljudima koje poštujemo i volimo. Švabo svakako spada u tu kategoriju.

Milorad Bjelogrlić