Тог 6. маја 1941. године, када се родио био је уторак, а на данашњи дан пре четири лета 1. маја 2022. када је преминуо, била је недеља. Између та два датума, у ту непуну 81 годину или 29.580 дана је стао живот Ивице Осима, последњег селектора СФРЈ. Живот и каријера за понос.
Поред „лоптања” и школа му је ишла од руке; одличан ученик, а математика најдражи предмет. Зато је ослобођен матуре. Често је рачунске радње показивао и другарима. Био је срећан што може да им помогне, а понекад је због тога знао да буде и награђен од родитеља чијој деци је олакшавао школске муке.
Касније је и уписао факултет, наравно математички. Почео са деветком, био сјајан студент, али брзо је увидео да фудбал и студије не иду „руку под руку”. Донео је праву одлуку; посветио се фудбалу, али би гарантовано био и сјајан професор да се посветио множењу, сабирању, одузимању. Делење у математици је волео, али у животу је мрзео било какве поделе. Од дечачких дана је био космполита у души.
Иза човекове телесне смрти остају његова дела, његова способност, његова суштина. Са Жељом је играо у финалу Купа Југославије и полуфинале Купа УЕФА, са Партизаном је освојио Куп Југославије, са Панатинаикосом Куп и Супер куп Грчке, са Штурмом више пута био шампион Аустрије и редовни учесник Лиге шампиона, са Џеф јунајтедом у Јапану тријумфовао у Купу Цара, са Југославијом био пети на свету, освајач бронзе на Олимпијади у Лос Анђелесу.
Швабо већ четири године прекопава рајске долине, али је оставио низ успомена. Успомене имају чудну моћ. Враћају на места, адресе, градове, догађаје. Познавао сам га скоро 40 година. Не постоје дечачке године без фудбалских јунака. Био је мајстор и вешт, далеко бољи од других. Аутентични фудбалски бекрија.
Фудбал у његовој изведби је личио на валцер. Због тога је и „зарадио” надимак „Штраус са Грбавице”, а због плаве косе звали су га Швабо. Био је једини Швабо којег су волели и у Сарајеву и у Београду, и у Загребу, и у Новом Саду…. У сваком случају дорастао таленту којом су га частили случајност, судбина или како многи верују сами Бог. Заслужено, фудбалском виртуозношћу је освојио високу позицију у срцима многих југословенских генерација.
Креативан, проницљив, искрен, визионар, лојалан, духовит када треба. Увек је веровао у своје дугогодишње и опробано искуство, у своју далековидост. И сада се сећам, као да је било пре пет минута, када сам седео са њим на клупи за резервне играче на Грбавици на тренингу Жељезничара и радио први интервју за „Спорт”. Памтим ту јесен 1986. Има томе ево четири деценије. Он је и званично изабран за селектора Југославије, а ја почињао новинарско путешествије. Тресао сам се као прут када смо се чули телефоном и уговарали разговор. Живот је даље исписао како је текло наше дружење.
Предводио је Југославију када је земља пуцала по свим шавовима, када су цветали нетрпељивост и мржња која је тињала годинама, а мирис барута се брзином муње ширио од Вардара па до Триглава. Бог је већ био дигао руке од велике земље и доброг фудбала. Пркос у њему и играчима је био већи од снаге тог тима. Последњу југословенску безбрижну младост Швабо је учинио веселијом.
– Многи тврде да је у време Југославије било најгоре, да је то време мрака, али не могу да се сложим са тим. Многи су ми замерили што сам тренирао репрезентацију те „мрске” земље. Од земље у којој смо се родили политичари су направили земљу срамоте. Међутим, никада се нисам стидео тих момака, ни тог дела каријере. Поносан сам на све њих и срећан што сам имао ту част и задовољство да их тренирам. Они су били далеко испред земље чији су дрес носили. Камо лепе среће да су остали делови друштва били као они. Дуго су после распада СФРЈ нове државе остваривале запажене резултате захваљујући играчима из тог тима – говорио ми је више пута и у Београду и у Сарајеву.
Фудбал је за Швабу био живот, љубав, срећа, туга, страст, сан који се испунио. Игра је за њега била смисао. На њу је увек гледао као на велику радост. Никада није показивао никакву ароганцију. Није се натурао и наметао. Једноставно је био неопходан. Никоме није био препрека, а многима је настојао да помогне. Његов је суд био суров, непоткупљив, правичан.
Док је играо његове ноге и таленат су славили у целој бившој Југи. Никада своју потврду није тражио у ниподаштавању других, већ у властитом раду и знању. Врло су ретки фудбалери и тренери који су одбили позив Реала. Швабо је то урадио. Новац му никада није био примаран и најважнија ствар у животу. Спадао је у ону групу људи који увек држе дату реч, а обећао је Штурму.
Колико је Швабо био харизматичан, цењен, поштован, како је знао да пренесе љубав према фудбалу, најбоље говори чињеница да су чак шест репрезентативаца из његовог периода касније постали селектори националних тимова на просторима некадашње СФРЈ. Мехмед Баждаревић и Роберт Просинечки (БиХ, Црна Гора), Фарук Хаџибегић (Црна Гора, Босна и Херцеговина), а тројица од њих су са својим репрезентацијама и изборили учешће на Мондијалу, Срећко Катанец (Словенија), Сафет Сушић (БиХ) и Драган Стојковић (Србија). Сва шесторица су у више наврата истицали да им је управо Осим био идеја водиља када су почињали тренерске каријере. Седми Дејан Савићевић је био члан селекторске комисије Југославије.
Био је истинска величина. Та каријера и тај живот су писали историју. Човек мора да испуни неки задатак због којег је постојао на овом свету. Ивица Осим је своју мисију остварио. Швабо је вредност за коју поуздано знамо да је испунио сва искушења времена. Славу и господство свог града и земље је са поносом преносио по целом свету. Нигде и никад се није обрукао. Није личио на легенду, ни трунке уображености.
Швабо је живео за фудбал на начин на који је то тешко описати некоме ко са њим није провео неко време „један на један”. Имао сам част и задовољство много пута да разговарам с њим, више пута и до касних ноћих сати, а седети с Швабом и разговарати о фудбалу је посебно искуство. Његово схватање фудбалске игре није имало границе. Он је у потпуности живео за фудбал и само о њему размишљао. Зато и јесте јединствен. Непоновљив.
Око неких његових ставова можда се и може спорити, многи ће се заклети да је „терс”, али он је као појава у југословенском фудбалу био и остао високо рангиран и неспоран. Један од разлога зашто је фудбал данас на овим просторим све непопуларнији јесте истина, а она није баш најбољи биланс за данашње сујете и резултате.
Најлепши поклони овог света нису они који могу да се купе у продавницама, него успомене остварене са људима које поштујемо и волимо. Швабо свакако спада у ту категорију.
Милорад Бјелогрлић
