Чудесан лик, идол милиона, апсолутни владар светског фудбала, бивши наркоман, лечени алкохоличар, доказани швалер, нежни деда, антиглобалиста, 2004. био клинички мртав, осведочени левичар, недоказани политичар, за нијансу бољи глумац, вечити бунтовник, кућни пријатељ Фидела Кастра, волео живот и авантуру, селектор Аргентине…. Све то у једном човеку. Дијего Армандо Марадона. Фудбал је за њега био опсесија, циљ живота. Кроз живот су га пратили успони и падови. И није кроз њега прошао као калуђер. Имао је меку душу и тврду судбину.
„Бог је разлог зашто добро играм. Зато се увек при изласку на терен обавезно прекрстим. У супротном, осећао бих се као да га издајем”, креативни аутор ове изјаве још давно на почетку каријере је био Марадона. Бог га је у среду 25. новембра 2020. узео себи. Баксузан дан за фудбалске легенда. Истог датума 15 година раније нас је напустио и Џорџ Бест.
Поједини спортски догађаји су права светковина за очи и душу. Београђани су упамтили Марадону, фудбалског горостаса за сва времена. Његов гол против Црвене звезде многи сматрају најлепшим поготком у историји Маракане. За оно што су у људском у животу потребне године, у историји векови, на фудбалском терену се види за неколико тренутака. Генијалност је богом дана бесмртност.
У Купу купова Барселона је гостовала у Београду. Била је среда 20. октобра и тек 1982. година. Не треба ни говорити да су трибине биле крцате, преко 90.000 сведока. То је била уобичајна појава. Људи су у то време долазили на стадионе да уживају у потезима мађионичара. Једног су те вечери видели на делу. Гол који и данас краси сећања милиона. Деценијама се препричава. Сећам ли га се? Наравно, као да је јуче било.
Само што је почело друго полувреме у 47. минуту Марадона је кренуо у соло продор. Када је закорачио у полукруг на ивици шеснаестерца само је мало „подбо” лопту, а она је у високом луку прелетела Стојановића и по средини гола ушла у мрежу и то на северу где су одувек били најзагриженији звездаши. Потез за богове и све божије апостоле. Дијего је дочекао тренутак божанског надахнућа када је својим талентом и знањем све присутне на стадиону оставио без даха и отворених уста. Одушевио је и сељаке и господу, намћоре и добричине, све присутне.
Да би неки гол био леп, морају да га наши дају њиховим, али то у овом случају није било тако. Примили су га наши, а такви голови су обично трагични. Овај је био епски, јединствен, велемајсторски. Тако нешто бели град још није упамтио, ни пре, ни после. Са свих страна стадиона разабрао се јасан громогласан звук људских дланова, знак одобравања и дивљења, сасвим непримерен када гол приме „црвено-бели”. Гледаоци су устали на ноге да поздраве аса каквог још нису видели. Од тада сви говоре о њему са дивљењем.
Београд је заволео Марадону у октобру 1982., а цели свет је одлично упамтио недељу 22. јуна 1986. када су на Светском првенству у Мексику за само четири минута (51. и 55). постигнута два најславнија гола у историји фудбала. Стрелац оба, а ко други него Марадона. Први је ушао у све алманахе као највећа подвала у историји јер га је чудесни гаучос постигао руком. Тај гол представља највећу „пљачку” у историји фудбала.
Други је проглашен за најлепши гол 20. века када је од центра нанизао пола тима Енглеске и на крају голмана Шилтона. Играчима одбране Енглеске Марадона је редом писао решења о боловању, а затим ћушнуо лопту у празну мрежу. Педантни статистичари су израчунали да је тај продор од центра до гола Енглеза трајао 10,8 секунди, да је начинио 44 корака и имао 12 додира са лоптом. Била су то његова времена.
Те две утакмице у Београду и у Мексику су остале упамћене као историјске. Време које остави траг не може да буде бесмислено, а Диего Армандо Марадона је оставио значајан траг где год се појавио. Спадао је у ону категорију људи који су рођени да буду срећни и друге да чине срећним, бунтовник којем је додељена улога бунтовника, титан без снаге титана. Живео је само 60 година. То је било сасвим довољно за оно што је хтео, а хтео је баш оно што је и чинио. Бити најбољи фудбалер света то је права бајка. Био је посебан, а посебност се не заборавља. Сопственим примером је доказао да се део уметности може наћи и у игрању фудбала.
Милорад Бјелогрлић
