Избори за чланове Лекарске коморе Србије у Нишу, одржани 19. априла 2026. године, оставили су за собом више питања него одговора и основану сумњу да је реч о озбиљној манипулацији изборног процеса, да не кажемо отвореној крађи.
Група независних кандидата је због тога је поднела жалбу Управном суду, где се сада очекује одлука која ће показати да ли уопште постоје минимални стандарди регуларности у струковним изборима.
Од осам независних кандидата, мандате су освојили само др Дејан Христов и др Татјана Пејчић, што само по себи не би било спорно да читав процес није био оптерећен низом неправилности које су документоване и изнете у јавност.
У самој изборној комисији постојао је озбиљан сукоб интереса. Председница комисије Јелена Јанићијевић запослена је у институцији којом руководи један од кандидата Петар Бабовић. На све то долази и питање законитости саме кандидатуре Петра Бабовића, који обавља јавну функцију и не бави се активно лекарском праксом, што је у супротности са статутом Коморе.
Члану комисије др Милану Павловићу, угледном кардиологу, је одбијен захтев да се омогући увид у изборни материјал. Др Ирена Цонић, једна од чланица изборне комисије је дала неопозиву оставку. Другим речима, чак ни унутар саме комисије није постојала сагласност да је процес био регуларан.
Независним кандидатима није било дозвољено да имају своје представнике у бирачком одбору. Ту улогу је преузео ЦЕСИД, организација која је за тај посао званично била плаћена. Управо зато, питање њихове непристрасности није само политичко, већ и логично. Додатно, посматрачи ЦЕСИД-а су каснили на почетак процеса и нису присуствовали провери бирачког материјала, кутија и просторија, што обесмишљава саму сврху надзора.
Ток бројања гласова додатно продубљује сумњу. Око 800 листића бројано је до пет сати ујутру, читавих десет сати, а записник је састављан дуже од сат и по времена. У просторије су улазила и лица која нису чланови комисије. Све то заједно не личи на изборни процес, већ на импровизацију без контроле.
Најпроблематичније од свега: кандидатима је ускраћено основно право: увид у изборни материјал. И Регионална и Централна изборна комисија одбиле су тај захтев, упркос томе што је то стандард у сваком демократском изборном поступку. Јер без увида нема поверења. Без поверења нема легитимности.
Сумње су додатно потврђене анализом записника, коју су спровели стручњаци из области статистике, указујући на „врло високу вероватноћу“ да су резултати фингирани.
Због свега наведеног, захтеви независних кандидата су минимални и разумни: поновно бројање гласова у њиховом присуству или поништавање избора и њихово понављање, али овог пута уз пуну контролу и присуство њихових представника.
Дилема да ли је било озбиљних неправилности не постоји. Питање је само да ли ће институције имати „снаге“ да то признају.
Одлука Управног суда биће много више од правног одговора. Биће тест да ли је могуће одбранити елементарне принципе фер избора чак и тамо где би они морали бити подразумевани: у професији која се заснива на поверењу.
др Славица Плавшић
