Зашто, и пре него што Поглавица из самоприграбљене му функције Великог Врача племена Србаља, за Ђурђевданак, обзнани Видов-, Петров- или Митровданак као изборни „хајдучки састанак“ или, можда, „растанак“, политичка опрека (српскохрватскије ми тако звучи од латинизованог „опозиција“ или „опорба“) мора да одговори на два питања: прво, би ли, ако то Врач науми, уопште изашла и на председничке, као што је, од 5. маја прошлог пролећа наовамо, већ излазила на локалне, и пре него буде парламентарних и друго, би ли, ако, ипак, најпре буде парламентарних, изашла на њих, по сваку цену, па чак и уколико се именом и презименом председника Републике, опет противзаконито као и у претходних девет година, наткрили самодршчева изборна листа?
А све то зато што члан 111 Устава Републике Србије каже да председник Републике “изражава државно јединство Републике Србије”, дакле свеграђанско, а не некакво јединство унутар једне партије (Ес-ен-ес) или искључиво униформност унутар владајуће страначке коалиције.
И због тога што Закон о председнику Републике, члан 9, изричито прописује да не само да “председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност”, већ је “председник Републике дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција”.
И због тога што, члан 2 Закона о спречавању корупције (ЗоСК), појам „корупција“ дефинише као „однос који настаје коришћењем службеног или друштвеног положаја или утицаја ради стицања недозвољене користи за себе или другога”.
И зато што члан 41 став 1 ЗоСК појам “сукоб интереса” дефинише као ситуацију у којој јавни функционер (овде: председник Републике) има приватни (овде: партијски) интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање његове јавне функције председника Републике.
Али и зато што Закон о избору народних посланика садржи и члан 138, насловљен као„Забрана да се изигра закон“, а у коме пише и да: „Републичка изборна комисија одбија предлог да се утврди одређена избора листа… ако се утврде друге околности које несумњиво указују на намеру да се изигра закон“.
. . .
Па, да кренемо од, члана 40 став 3 ЗоСК: “Јавном функционеру (у нашем случају, председнику Републике, прим. Ц.М) је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.”
Мало компаративне анализе није наодмет. Како је то, у “организационо-информативном” смислу, изгледао ланац “грађанске власти” након што је НСДАП дошла на власт у Немачкој?
Оквир је била националсоциалистичка партија, а корпус вођа је представљао тај ланац власти: од Фирера као “праизвора”, кроз гаулајтере (Гаулеитер), тј. регионалне вође, затим крајслајтере (Креислеитер) задужене за округе, односно срезове, кроз ортсгрупнлајтере (Ортсгруппенлеитер) одговорне за организацију странке на нивоу локалне групе (обично мањи град, село или део већег града), целнлајтере (Зелленлеитер) надлежне за партијске „ћелије“ (Зелле), односно подручја од 160 до 480 домаћинстава, па до блокварта (Блоцкwарт, Блоцклеитер), тј. нижих нивоа партијских функционера задужених за надзор одређеног стамбеног блока или комшилука. – тако се нацистичка доктрина уливала у сваки дом и сваки немачки мозак појединачно.
“Блокварт је шпијунирао свако домаћинство; он је имао у свакој породици свог достављача; преко њега је сва тежина (нацистичке) пропаганда притискивала појединца… (нацистички) орган је захватао живот на сваком ступњу, а баш најмањи цезар – блокварт – представљао је највећег тиранина.” – записао је Лорд Расел у књизи “Под бичем кукастог крста” (ИП “Рад” Београд, 1956).
Блокварт је био „пас чувар блока“, задужен за контролу и “откуцавање” комшија, проверавање њихове лојалности НСДАП-у и цинкарење и дојављивање “тамо где треба” свега и свих који се нису придржавали нацистичких светоназора, а њихов “рад на терену” подразумевао је и прикупљање донација и “буђење активизма”, те ширење нацистичке пропаганде у бази.
Е, на нашем примеру, комбинацијом лојалистичких ланаца “напредне свести” и регуларних обавештајних агенција, из таквих извора до информација долази некадашњи “координатор”, а данас “врховни командат” свих безбедносних служби, све “по слову обављања функције председника Републике”, а онда их злоупотребљава против својих политичких неистомишљеника, намичући корист било неком приватном лицу било некој организацији, у овом случају, самоме себи, као неформалном власнику ЕС-ен-ес бренда.
Шта каже Закон о Безбедносно-информативној агенцији, ко и на који начин сме да користи информације до којих ова и друге безбедносне агенције дођу? Мада члан 20 Закона о БИА, прописује да “припадници Агенције не могу бити чланови политичких странака”, и садашњи директор БИА и два његова претходника, да не идемо предалеко у прошлост, не само да су припадници него су, пре и после управљања овом агенцијом, били (и поново су) највиши челници политичких странака власти.
Члан 2 Закона о БИА вели да Агенција обавља послове који се односе на: “заштиту безбедности Републике Србије и откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије; истраживање, прикупљање, обраду и процену безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије и информисање надлежних државних органа о тим подацима, као и друге послове одређене законом”.
А које би то “надлежне државне органе”, БИА требало да о тим подацима “информише”?
У члану 11 пише да “о пословима из своје надлежности Агенција обрађује, чува и користи прикупљене информације и документацију, о чему води одговарајуће евиденције и обезбеђује заштиту њихове тајности”, док “начин евидентирања, обраде, чувања, коришћења, заштите и достављања другим надлежним државним органима информација и докумената из става 1. овог члана утврђује Влада”.
Дакле, Влада! Пођимо од тога да је Влада, овлашћена да све те прикупљене “инкриминишуће” информације о, рецимо, политичким противницима актуелног режима чува и користи, дозволила Агенцији да те податке доставља, по функцији, носиоцу (имену и презимену) свих листа владајуће коалиције на свим нивоима, дакле, председнику Републике. Но, изгледа да се та дозвола односи и на достављање истих тих прикупљених информација и медијима под директним председниковим уредниковањем.
Колико је реч о информацијама (или дезинформацијама) злата вредним носиоцу (имену и презимену) свих изборних листа Ес-ен-еса на свим нивоима избора од 2017. до данас, закључите и сами из, рецимо, списка “посебних мера којима се одступа од неповредивости тајне писама и других средстава општења” (члан 13 Закона о БИА) чије налазе БИА, али и председник Републике у функцији носиоца (имена и презимена) изборне листе напредњака, о својим политичким противницима имају на располагању: тајни надзор и снимање комуникације без обзира на облик и техничка средства преко којих се обавља или надзор електронске или друге адресе; тајни надзор и снимање комуникације на јавним местима и местима којима је приступ ограничен или у просторијама; статистички електронски надзор комуникације и информационих система у циљу прибављања података о комуникацији или локацији коришћене мобилне терминалне опреме; рачунарско претраживање већ обрађених личних и других података; тајни надзор и снимање места, просторија и предмета, укључујући и уређаје за аутоматску обраду података и опреме на којој се чувају или се могу чувати електронски записи.
Е, баш зато што је члан 14. нашег Закона о БИА толико “преслободан” за тумачење (“Посебне мере могу се одредити према лицу, групи или организацији за коју постоје основи сумње да предузима или припрема радње усмерене против безбедности Републике Србије…”), у последњих годину и по, од почетка студентско-грађанских протеста, баш из уста носиоца (имена И презимена) изборне Ес-ен-ес листе, имали смо праву провалу оптужби и оптужница за наводне покушаје рушења државе и уставног поретка.
Зашто напредњаци скачу као опарени када кажем или напишем да председник Републике, као неко ко одражава “државно јединство”, односно јединство свих грађана, не може да буде име и презиме листе за парламентарне, за покрајинске, за градске и општинске или, не дај Боже, за изборе са савете месних заједница, чак ни у МЗ у којој живи?
Уместо озбиљне контрааргументације, на моју тезу да ће први знак да ова власт има намеру да поштује законе бити онда када Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ), изигравајући законе, престане да се кандидује на свим нивоима избора, девет година уназад, стижу скоро типски одговори: “па, не кандидује се председник Републике, већ политичка странка, али ви сте глупи да то схватите”; “хоће да дехуманизују председника и забране му да се бави политиком”, “који то закон забрањује председнику Републике да буде име страначке листе за локалне и парламентарне изборе”; “хоће да му забране да се кандидује јер је то једини начин да се докопају власти”, “назив листе није исто што и кандидатура”…
Због чега, дакле, ЛКСНДХ не би смео да буде „насловница“ владајуће коалиције на предстојећим, кад год били да били, изборима, све док је на положају председника Републике? Хајде још мало да прелистамо Закон о спречавању корупције (одељак: сукоб интереса)…
Члан 40 став 1 ЗоСК вели да је јавни функционер дужан да јавни интерес не подреди приватном, да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције. А да ли је то оствариво у пракси, ако је Поглавица, од 2017, када је први пут изабран на функцију која треба да “одражава државно јеиднство”, упорно своје име и презиме, али и ауторитет институције председника Републике, на свим изборима, позајмљивао и уступао само једној политичкој организацији и њеној страначкој коалицији?
Члан 40 став 2 ЗоСК каже да јавни функционер не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице. А колико су та лица (и организације) повезани са институцијом председника Републике најеклатантнији пример је формирање Независне Државе Ћацистан (Ен-Де-Ћа) на привремено окупираној територији Републике Србије, у Дворском парку, а у оквиру кога је под окупацијом Поглавичних партијских лојалиста и зграда Новог двора на Андрићевом венцу 1, у којој је званично седиште председника Србије.
Ако је, према члану 41 став 2 ЗоСК, “приватни интерес је било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице”, и ако је појам “повезано лице” дефинисан као свако “физичко или правно лице које се према другим основама и околностима може оправдано сматрати интересно повезаним са јавним функционером” – шта је онда Поглавичино “кумовање” листи СНС, за све нивое избора, од општинских, градских, покрајинских до парламентарних, на свим изборима од 2017. до данас, него грубо кршење већине чланова из одељка “Сукоб интереса” у Закону о спречавању корупције?
Члан 47 ЗоСК забрањује јавном функционеру (овде: председнику Републике) да “саветује правна и физичка лица (овде: своју странку и своје страначке сараднике) о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази”, а главни јунак нашег вестерна не да “совјетује” него и управља и командује, у име тих “правних И физичких лица” и политичких субјеката, једноипогодишњим фронтом отвореним према већинској Србији, “бојишницом” која би требало да резултује некаквим, пази сад, демократским изборима?!
Иако, за разлику од председника Републике, већина осталих јавних функционера може да “врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима (члан 50 став 1 ЗоСК)”, чак и за њих, а о председнику Републике да и не говоримо, важи одредба да то могу да чине само – “ако то не угрожава вршење јавне функције”!
Члан 50 став 2 ЗоСК апсолутно искључује могућност да председник Републике буде име и презиме изборне листе неке политичке странке јер каже да јавни функционер (а нарочито “председник свих грађана”, прим. Ц.М) не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, посебно у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, односно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности.
Јавни функционер (председник Републике) је, такође, “дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта”, што наш Поглавица девет година заобилази.
Јавни функционер (председник Републике) “не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, посебно да користи те јавне скупове и сусрете за јавно представљање учесника у изборима и њихових изборних програма или да позива бирача да за њих гласају на одређеним изборима”.
. . .
Члан 67 Закона о избору народних посланика каже да “назив коалиције или групе грађана може да садржи име и презиме физичког лица или назив правног лица ако се оно с тим сагласи у писменој форми, при чему се узима да се физичко лице тиме што је потписало изборну листу”, коалициони споразум, споразум о образовању групе грађана или овлашћење за закључење тих споразума сагласило и с тиме да се његово име употреби у називу подносиоца изборне листе.
Парадоксално, пошто председник Републике, у улози онога ко расписује, нпр. парламентарне, изборе има “информацију” када ће избори бити одржани, до које долази по слову обављање јавне функције, он у старту даје пешака форе страначкој листи којој је позајмио своје име (супротно Закону о спречавању корупције, он тиме намиче корист приватном лицу или организацији) и потписао за то своју сагласност, тако да та странка, истог тренутка када су избори расписани, може (пре свих политичких такмаца), да крене и у изборне радње попут готовог именовања листе и промптног скупљања потписа, па ће, последично, сигурно бити и првопозиционирана на изборном листићу?!
У Закону о избору народних посланика, додуше у одељку ВИИ (Посебна правила за изборне листе националних мањина), стоји занимљив члан 138 („Забрана да се изигра закон“) у коме пише: „Републичка изборна комисија решењем одбија предлог да се одређеној изборној листи утврди да има положај изборне листе националне мањине ако је носилац листе или кандидат за народног посланика на тој изборној листи лице за које је општепознато да је члан друге политичке странке која није политичка странка националне мањине или ако се утврде друге околности које несумњиво указују на намеру да се изигра закон“.
Зашто овако нешто немамо и за, рецимо, опште листе за парламентарне, покрајинске или локалне изборе, где би писало да нико, нико, а посебно председник свих грађана који „одражава државно јединство“ нема право да „изиграва закон(е)“, када је о изборном процесу реч… да обманује грађане да је он, тиме што је противзаконито носилац изборне листе, заправо и кандидат за одборнике у свим општинама, градовима и градским општинама, кандидат за председнике свих општина и градоначелнике свих градова у Србији итд?
Дакле, жели ли ЛКСНДХ да поново – а по први пут легално и легитимно у последњих девет година – буде име И презиме (носилац листе) напредњачке коалиције на парламентарним изборима, он пре тога мора да се “ратосиља” положаја председника Републике. Решење се налази у члану 117 Устава Србије: Када председник Републике поднесе оставку, он о томе обавештава јавност и председника Народне скупштине. Даном подношења оставке, председнику Републике престаје мандате – он постаје слободан као птица да буде не само носилац, него и први на листи своје партијске коалиције за парламентарне изборе, а в.д. председница Републике постаје председница Народне скупштине у стању државног удара и томе слично. Значи, ишли би прво изванредни председнички који могу, а не морају да се споје са ванредним парламентарним изборима, а овај скупштински сазив под државним ударом може покушати да изабере Поглавицу и за председника Владе, па да он сачека парламентарне изборе у Мацутовој фотељи.
У супротном, остане ли ЛКСНДХ председник Републике и, као “предметна надлежна институција”, распише ванредне парламентарне изборе, а РИК опет прихвати Ес-ен-ес листу са Поглавицом као носиоцем за парламентарне изборе, антивучићевски “фронт за промену система” (а не само власти) елиминацију Поглавице са изборне листе требало би да постави као свој минимални услов за излазак на такве изборе.
Цвијетин Миливојевић
