Сви знамо да су, и у свету а камоли код нас, професионални политичари углавном посвећени сопственим интересима.
Идеологија, позивање на високе моралне принципе, залагање за националне интересе, са малим изузецима служе тек бољем позиционирању политичких актера. Можда не баш тако мало људи у политику уистину уђе због идеала или макар озлојеђености што ствари у држави не функционишу како мисле да би требало да буде случај, али новопечени политичари се брзо кваре. Постају као и они које су до јуче, као „обични“ грађани који нису ни у једном партијском а тим пре системском „броду“, жестоко критиковали па и осуђивали.
У прилог реченог посебног убедљиво говори један важан историјски пример. Јер, ту се не ради чак ни о сукцесивном уласку појединаца у већ искварени партијски амбијент, чија политичка (не)култура их брзо контаминирала, већ о муњевитој друштвено штетној трансформације масе људе који ни на који начин претходно нису били уплетени у прљаве па и би било какве друге политичке игре.
Због великих финансијских проблема са којима се Француска суочила, у нади да ће добити подршку за повећање пореза, краљ Луј XВИ је пристао да 1788. одобри сазивање Државних сталежа (својеврсне Скупштине у којој је сваки од три сталежа – племство, свештенство и „обичан“ народ – имао своју делегацију, а оне су колективно гласале имајући по један глас). Таква сталешка Скупштина у Француској претходно није сазивана скоро два века, а политика се одвијала у контексту краљевског самодржавља. Но, празна каса је навела двор да покуша да одигра валцер са народним представницима, уз уверење да ће плесачи са политичким искуством лако изађи на крај са онима у пракси неискуснима, који су у салонима тек неформално, иако са много жара, причали о разним друштвенополитичким темама.
Избори су одржани почетком 1789. године. На њима су, по правилу, макар када се ради о тзв. „трећем сталежу“, за посланике бирани у својим срединама угледни грађани. Скупштина сталежа је отворена 5. маја и убрзо су је, већ 17. јуна, револуционарна дешавања (која нам сада сама по себи нису тема) преобразила у Народну скупштину у којој је сваки посланик – без обзира на друштвени статус – имао један глас. Доба монархистичког апсолутизма замењено је раздобљем револуционарне гласности, која је нешто касније прерасла у нови вид диктатуре. Ипак, током неколико година интензивних политичких борби док се то није десило, једна битна али мрачна ствар је дошла до пуног изражаја: политички опортунизам!
И пре него што су гиљотине почеле „индустријски“ да раде, посланици су се нашли под великим притиском узбуркане јавности, којој су „маркетиншки“ повлађивали. На то се надовезала лично-партијска рачуница (последње још условно речено) оних који су од бораца за високопарне вредности, готово преко ноћи постали прагматични учесници у надметањима за власт или бар утицај на њу. Коначно, у ситуацији када је отпочела насилна прерасподела богатства (племићког и црквеног) и све више је за појединце профитабилним ратним приликама бивала обележена привредна активност (са великим војним набавкама), скупштински доносиоци одлука били су уплетени и у разноврсне финансијске шпекулације.
Ту стижемо до круцијалних доказа њихове брзопотезне политичке искварености. Анализе писама посланика упућиваних породицама, пријатељима, пословним сарадницима (којих је од краја 19. до почетка 21. века реализовано неколико студиозних) – другим речима сагледавање писаних трагова послатих онима који су доносиоцима одлука били битни али нису улазили у политички круг – те поређење свега важног што су ту писали са деловањем у Народној скупштини и оним зашта су се начелно залагали, показују огроман раскорак.
Угледни грађани који су сплетом револуционарних околности били преображени у припаднике клуба моћи, у огромној мери једно су јавно говорили и предузимали, а друго исказивали онима у које су имали поверење. А тек можемо да замислимо шта су многи од њих мислили, али ипак су били довољно обазриви да не напишу. За мање од годину дана, част изузецима, готово све изабранике народа – у које су се многи уздали да ће за разлику од старих властодржаца постати гласови „морала“, односно добронамерна продужена рука оних који су их одабрали – преобразили су се у пуке опортунисте, егоисте и следствено томе ловце на богатство и власт.
Што би рекао Михаил Булгаков посредством магичног Воланда (Ђавола) у „Мајстору и Маргарити“: „Људи као људи, воле новац; тако је одувек било“. Додуше воле и друге путеве ка моћи или задовољењу својих потреба, па се зато брзо кваре када дођу у прилику да одлучују о јавним добрима и интересима разних врста. Засигурно има оних који су чисти као Исус па до краја остану доследни, али није их баш много ни међу онима који се „кредибилно“ куну у све могуће и немогуће узвишено.
Сагледајмо сада из тог угла наш тзв. Студенски покрет. Већина младих је у ту причу ушла отвореног срца, искрено желећи да на боје промени Србију, ништа мање од француских револуционарних посланика када се радило о њиховој земљи крајем 18. века. То сигурно и даље важи за гро оних који данас учествују у студентским активностима, укључујући и повремено присуствовање седницама њихових руководећих „совјета“ тј. пленума. Међутим, у сваком од њих се већ искристалисало скоро па „професионално“ језгро. Неки студенти се отуда углавном баве политиком и постали су олигархија.
Неки од тих већ готово „професионалних“ студентских активиста успоставили су и тесне везе са својим професорима или других чиниоцима који припадају разним партијским или другим групама које желе да инструментализују студентски покрет. Нису могли да дођу на власт сами, па се сада шлепују уз студенте. Грађани имају поверење у апстрактну младост коју они оличава, а у све се мешају људи који нити су млади, нити нови на друштвенополитичкој сцени.
Студентски „мит“ је, као и свако друго „предање“ са политичком конотацијом, од огромног значаја у борби за власт. Људи воле да верују у митове, тим пре у позитивне, какав студенски начелно јесте. Поготово је тако у преломним моментима, између осталог и у околностима када су грађани доминантно разочарани у систем и политичаре разних боја. Народ не жели више власт коју има али му ни њени разни стари опоненти (од партијских до формално нестраначких фактора) не уливају поверење. Као решење му делује нешто ново у поређењу и са једнима и са другима, макар и не било до краја јасно шта је то.
Проблем двоструке природе који из тога произлази, поменут је али да га још мало шире сагледамо. Прво, у апстрактном студентском покрету који грађани виде, формирају се поменути студентски центри моћи које не виде али су све моћнији; у оквиру њих се одвија иницијална политичка (полу)професионализација. Са њом иде и крварење; не студената генерално већ немалог броја дуготрајних студентских „активиста“. О његовим негативни дометима сведочи развојни пут ништа мањих идеалиста са почетка Француска револуције, о којима је било речи на почетку текста.
Друго, са студентима који одлучују, да поновим, тесно се повезују, и – пошто су заузели став да на листи неће бити припадници академске омладине, како се не би око тога посвађали, већ људи ван студентског круга око којих се усагласе – играчи који није да раније нису били политички ангажовани (према информацијама које су процуриле, на листи и те како има политичара, покривених универзитетском каријером) или су у комбинацијама са разним домаћим моћницима (нпр. тајкунима).
Уз то, стиче се утисак, не цепидлачи се баш ни око тога да ли је неко, чак и донедавно, имао функцију у СНС систему, само ако се са њим разишао. Коначно, ту су и они чији ставови, рецимо по питању приоритета ЕУ интеграција спрам одбране територијалног интегритета наше земље, нису у складу са студенским заклињањем у Устав Србије. Он под садашњим условима за приступање ЕУ – оличеним у Француско-немачком плану о фактичком признају Косова који је постао део Преговарачког поглавља 35 – искључује наставак евро-интегративног пута. Устав Србије и ЕУ више не иду заједно!
Какогод било, да ствари даље конкретизујем на основу до сада реченог, пошто став оних који говоре у име студената више није да се власт бира орочено, како би Вучић био срушен па ће онда брзо бити организовани поштени избори, већ да одлучујемо о томе ко ће у наредном периоду (док евентуално има парламентарну већину) водити Србију, морамо да отворимо „четворе очи“ у вези са тим ко се налази на студентској листи.
По закону мандати припадају посланицима а не листи на којој су они изабрани, па ко зна којим путем ће многи народни изабраници кренути (сетимо се београдских избора и после њих несумњиве куповине посланика из редова опозиције од стране СНС картела). На то се надовезује и већ више пута спомињани процес поодмакле политизације оних који су језгро пленума, те њихово повезивање са разним друштвенополитичким структурама. И да не заборавим, ту су и разни инострани „демократски душебрижници“, који посредством својих српских сарадника настоје да заштите геополитичке интересе својих земаља и њихових блокова (ЕУ, НАТО). А све то прикривено ружичастом амбалажом!
Полазећи од наведеног, да цитирам нашу старку изреку: „част свакоме, вересија ником“. Да не би било лажи и преваре – када већ није постигнут споразум о јединственој листи свих противника режима, која би се обавезала на доследно поштовање Устава Србије и ограничила своје потенцијално владање на рецимо 6 месеци, како би после тога поштено идеолошки и геополитички мотивисано бирали она шта подржавамо а не само одбацивали доказани талог ове земље – морамо јасно да знамо (1) ко све чини студенску листу, (2) ко се уистину налази на њеном челу и (3) какав јој је програм (од спољне политике, преко економије, до одбране Косова и Метохије). Па онда „лупу“ у руке пре доношења одлуке. То је поштено ако се већ боримо за поштење!
Слепа вера у политици није добра, ни када се ради о доктринама, нити о лидерима, а камоли о митовима. Зато је дошло време за истину и у вези са студенском листом, а не да се мит о њој покварено-плански одржи до самог краја, а онда неко дрско затражи бланко поверење грађана уз опскурне оптужбе налик онима које користи Вучић: „ко било шта критикује или сувише пита око студенске листе, тај ради за режим“. Ко буде инсистирао на том филму, верујући да он може и даље да прође (можда је то и био случај пре неколико месеци али више није), тај (не)намерно утире пут Вучићу да настави да гази Србију. Не ради се ту више само о продаји мачка у (студентском) џаку ради реализације својих интереса, већ о давању доприноса цементирању огавног СНС стања у коме се налазимо (што верујем није циљ ни „мангупима“ у редовима Студентског покрета).
Драгомир Анђелковић
