„Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство“

Арчибалд Рајс

Ми Срби смо склони да се начелно боримо против „глобалних“ неправди и оних који их чине. Осећање правде неретко стављамо изнад својих националних интереса. Плачемо због туђих мука а своје заборављамо. Због тога смо у прошлости плаћали страшне цехове, и онда када смо могли да прођемо кроз геополитичке недаће са много мање штете. При томе нам, пошто се олуја оконча, претходно одневши много наших живота, нико не каже хвала.

Довољно је сетити се 27. марта 1941. године и нашег срљања у погибију. Могли смо да ћутимо и – како би рекао један наш политичар чија мрачна дела су по правилу у раскораку са његовим речима и када су позитивне – сакријемо се испод камена док опасност не прође. Да смо то учинили било би нас немало више него што нас је сада, а  већи део српских земаља био би данас део наше државе. Међутим, поступили смо другачије. И ту нам смисаони изговор није то што су они којима је био циљ да Срби буду њихово топовско месо, куповали српске политичаре и генерале. Народ је непромишљено аплаудирао ономе што су они покренули.

Нисмо из свега што нам се од тада до данас десило, да ствари буду горе, извукли поуке. И даље (гео)политици приступамо емотивно. Због ужаса са којима се објективно суочавају Палестинци и агресије којој је изложен Иран, актуелног примера ради, многи Срби из Србије су горљиво на њиховој страни. С друге стране, западно од Дрине, где се наш народ неретко сећа улоге Техерана али и Хезболаха у рату сарајевских исламиста против Срба 1992-95. године, није мало оних који су на страни Израела.

Док се евроатлантски окупациони радови у вези са отмицом Косова и Метохије од Србије али и подривањем других наших интереса – и то уз садејство СНС квислиншке власти и аминовање многих ЕУ фанатичних чиниоца у формалној и неформалној опозицији – приводе крају, ми се фокусирамо на туђа посла и навијамо, олако се сврставајући; при томе се у вези са тим међусобно агресивно свађамо. Пре неки дан сам тако био сведок геополитико-моралистичког напада на све нас који се залажемо за то да Срби гледају своја посла, једног мог пријатеља који је био опчињен недавним београдским наступом специјалне известитељке УН за стање људских права на окупираним палестинским територијама.

Тај мој друг из детињства – који је иначе прилично анационалан, ЕУ ентузијастичан и скоро па равнодушан по питању наше косовско-метохијске трагедије – више пута је усхићено цитирао претходно посредно поменуту Франческа Албанезе. Величао ју је као да је кнегиња Милица и уз то је „скакао“ на свакога ко није био спреман да подржи њен захтев да се Србија ухвати у коштац са Вашингтоном због Ирана и Палестинаца макар онолико храбро како је то учинила Шпанија, ако не и више од тога.

При томе му нису сметале Франческине речи: „Србија је као држава у новијој историји била повезана са чињењем геноцида. Управо зато треба да устане против геноцида у Гази, не зато што то захтева неко споља, већ зато што би заузимање таквог става из искуства имало посебну тежину. Научници, стручњаци за уставно право, новинари, активисти и грађани – свако треба да одигра своју улогу у томе. Одржавати то заједничко деловање јесте испит који овај тренутак поставља пред све нас“.

Укратко, пошто смо као „починили“ (измишљени) „геноцид“ у Сребреници (а можда има у виду и још неку лаж којом смо блаћени типа оне о „масовном покољу“ Албанаца у Рачку), „дужни“ смо да се жртвујемо за Газу. Цела Србија треба да устане и бори се за интересе неког другог а не свог народа. Није него! Лично осуђујем страхоте које Израел чини Палестинцима, као што сматрам да је такође тежак злочин и убијање Израелских цивила које су спровели Хамасови бојовници у октобру 2023. године, али су ми ипак много важнији српски интереси и судбина нашег историјски и актуелно растрзаног народа.

Ретко ко у свету плаче над оним што нам се дешавало и сада се догађа. Туђа рука – како то наш народ каже –  свраб не чеше. Зато ми треба себи да будемо посвећени. Нажалост нисмо. Фалило нам је и фали нам националног прагматизма. При томе мислим на нормалне људе, а не припаднике саможиве лажне политичке елите, на челу са Вучићем, који генерално мисле само о својим лично-партијским интересима. Они су крајње утилитарни, али не у корист већ на штету наше нације. Од њих ништа добро, за себе или било кога другог, и не можемо да очекујемо. Но, српске  реалне потребе неретко занемарују – вратимо им се –и они чија срца си пуно љубави за немоћне и напаћене, али углавном на неким другим а не нашим меридијанима.

Ако тако наставимо, црно нам се пише. Кнезу Лазару се приписују речи: „Није важно каква сила нас напада, већ колику светињу бранимо“. Из њих произлази спремност на жртвовање за веру и народ. Од тога је мало остало, а они који су крајње индивидуалистички „еманциповани“ када се ради о Српству, и такав став проповедају као једино „просвећен“, често заговарају то да би Срби требало да се подреде ко зна све коме и чему у свету.

Манимо се тога. „У се и у своје кљусе“. Гледајмо себе и боримо се за себе. Делујмо рационално када се ради о геополитици, те у вези са њом будимо мотивационо емотивни само када се ради о српским интересима. То је наша национална мисија а ако јој се убрзано не окренемо, лоше нам се пише, и нико други због тога неће бити тужан!

Драгомир Анђелковић