Када се у српском народу спомене Други светски рат углавном се мисли на грађански рат између четника и партизана, али и унутар антикомунистичког опредељења између тзв. љотићеваца-недићеваца и четника-равногораца. О међусобним разликама и жестоким сукобима између Недићеве Владе и Југословенске војске у Отаџбини (не само пропагандним него и војничким) говорило се и писало много међу њиховим следбеницима како за време Другог светског рата тако и у политичкој емиграцији после рата, па и све до дана данашњег. Оно, међутим, о чему се веома мало писало и говорило јесте о покушајима успостављања националног јединства унутар овог другог, антикомунистичког корпуса.

Почнимо од историјских занимљивости које су слабо познате у широј јавности. Први ађутант пуковника Драгољуба Драже Михаиловића у његовом брзом одреду са којим је стигао на Равну Гору у мају 1941. године био је потпоручник Владимир Ленац, предратни председник Омладине Југословенског народног покрета Збор, на чијем челу је био Димитрије Љотић. Крајем маја Дража га шаље у Београд да направи контакт са истакнутијим људима и од њих добије помоћ за равногорске устанике који су остали без материјалних средстава. Ленац се у Београду најпре среће са Љотићем који га упућује на неколико богатијих Београђана од којих су прикупљена прва финансијска средства и по посебном куриру послата Дражи на Равну Гору, што је касније поновљено у више наврата. У јулу исте године – након више разговора са другим Дражиним куририма који су долазили са Равне Горе у Београд – Љотић одређује делегацију у саставу: Ратко Парежанин, један од оснивача ЈНП Збор, Бошко Костић, Љотићев лични секретар и Владимир Ленац, која добија задатак да се придружи Дражином штабу на Равној Гори. Овај први покушај директне сарадње пропао је због Дражиног споразума са Титом и комунистима о заједничкој борби против немачког окупатора, због чега је Љотић одустао од слања поменуте делегације на Равну Гору.

Прве поруке и тајну шифру за комуникацију између Краљевске Владе у Лондону и Дражиног штаба донео је из Турске Бошко Костић, поменути Љотићев лични секретар, који је тамо боравио по Љотићевом налогу да успостави везу са Краљем и набави памук за шивење одеће за огроман број деце избеглица које су са свих страна окупиране Краљевине Југославије стално пристизала у Србију. Ово је само један од примера како су Љотић и Недић тајно помагали Дражу, јер су сматрали да је добро да постоји Југословенска војска у отаџбини која би ослободила земљу након немачког повлачења и спречила долазак комуниста на власт. Разилазили су се у томе што су њих двојица сматрали да због огромних окупаторских репресалија и убијања 100 Срба за једног убијеног Немца не треба нападати немачке војнике, што је на крају прихватио и ђенерал Дража као разуман став док се не створе међународне прилике за општи устанак и ослобођење. Тако су Недић и Љотић поред помоћи у новцу и намирницама помагали четнике и са оружјем и опремом, легализовали одређене Дражине одреде у оквиру Српске државне страже и вршили бројне интервенције код Немаца да се одређени ухапшени чланови Равногорског покрета пусте на слободу. Све ово даје потпуно другу слику о њиховим међусобним релацијама у односу на званичну историографију.

За време Другог светског рата било је и неколико покушаја личних сусрета између Драже и Љотића, као и Драже и Недића. Најпре су се 17-19. маја 1944. године у селу Брђани између Чачка и Горњег Милановца састали Димитрије Љотић и Дражин командант Србије – ђенерал Мирослав Трифуновић, када је и склопљен први споразум о заједничкој борби против комунизма и договорено да Недићева Влада преузме финансирање Равногорског покрета и Дража именује свог делегата при Недићевој Влади. У августу исте године овај споразум је потврђен у личном сусрету између Драже и Недића. Најзад, почетком септембра 1944. године Димитрије Љотић долази на Равну Гору да се лично састане са Дражом, али је њихов сусрет одложен због изненадног партизанског напада у близини. Тада су већ делегати свих Недићевих војних јединица били у Дражином штабу, а 6. Септембра исте године Дража доноси одлуку о обједињавању свих националних снага и ступању Српског добровољачког корпуса, Српске државне страже и Српске граничне страже, који до тада делују у оквиру Недићеве Владе, у састав Југословенске војске у отаџбини под његовом командом. Средином септембра у Коцељеви дошло је и до сусрета ђенерала Драже и ђенерала Косте Мушицког, команданта Српског добровољачког корпуса који је у највећем броју чинила омладина Љотићевог Збора.
Оно што посебно треба нагласити јесте да је први покушај партизана да освоје Недићеву Србију из које су били протерани за читаво време Другог светског рата осујећен у пролеће 1944. године, као и да су комунистички револуционари окупирали Србију тек на совјетским тенковима на јесен исте године. Најпре су у долини реке Ибра поражени од стране уједињеног националног фронта који су чиниле четничке јединице ђенерала Драже, Српски добровољачки корпус и одреди Српске државне страже. Ово се може сматрати првом заједничком антикомунистичком акцијом и одбраном Србије, коју треба обележавати као важан историјски чин и доказ да Србија никада не би пала под комунистичку власт да није било издаје западних савезника и совјетских тенкова.

Коначно национално јединство између антикомунистичких бораца на тлу Краљевине Југославије постигнуто је у Словенији почетком 1945. године, када су сви стали под један антикомунистички барјак, и то са благословом врха Српске православне цркве на челу са Патријархом Гаврилом Дожићем и Епископом Николајем Велимировићем. Наиме, први планови за стварање заједничког националног фронта против комунистичке окупације од стране разних српских војних јединица под командом Момчила Ђујића, Доброслава Јевђевића, Павла Ђуришића, Косте Мушицког (Милана Недића и Димитрија Љотића) и Драже Михаиловића настали су око Савиндана 1945. године након што су Патријарх Гаврило и Епископ Николај пуштени из злогласног концентрационог логора Дахау и нашли се у Бечу, и даље под немачком стражом. Тек крајем марта добили су дозволу да посете уједињене српске војне јединице у Словенији, које су обишли током априла 1945. године.

Милан Недић је чак у то време предлагао образовање нове Српске Владе у коју би ушли и Димитрије ЛЈотић и Дража Михаиловић, са по четири своја представника и још два неутрална. Али је, што је посебно интересантно, Љотић био против ове идеје сматрајући да Дража Михаиловић не сме да буде доведен у било какав однос са Немцима који би та Влада морала да има. Димитрије ЛЈотић је био творац другог плана: обједињавања свих националних снага и прављења широког антикомунистичког фронта под командом ђенерала Драже Михаиловића, са циљем да се у Словенији прогласи слободан део Краљевине Југославије у који би дошао Краљ и из кога би био покренут један нови Солунски фронт за ослобођење читаве државе од комунистичке окупације. Иако се једини од поменутих српских војних команданата није био повукао ван територије под совјетско-комунистичком окупацијом, мада му је у више наврата то саветовано и нуђено, ђенерал Дража Михаиловић је прихватио овај план и овластио генерала Миодрага Дамјановића да у његово име буде на челу ове уједињене националне антикомунистичке војске у Словенији. Посебна занимљивост је да је генерал Дамјановић пре тога, а након повратка из немачког заробљеништва, био на фукцији шефа кабинета Милана Недића, председника Српске Владе под немачком окупацијом. Ово је још један прилог колико су везе између српских антикомуниста биле испреплетане.

О свему овоме најбоље сведочи сам Ђенерал Дража у писму Светом Владики Николају од 18. марта 1945: „Са радошћу могу да Вас обавестим да ја непоколебљиво стојим на становишту и видим потребу да данас цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим да је то јединство на терену већ одавно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је написано Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут”. Јединство о коме Дража овде говори постигнуто је након посете Бошка Костића, личног Љотићевог секретара, Дражиној Врховној команди која се тада налазила у Босни, два дана раније – 16. марта 1945. године. У знак успостављања овог националног јединства Дража по Бошку Костићу шаље Љотићу на поклон своју четничку шубару и посебну тајну шифру за њихову личну даљу комуникацију. По Бошку Костићу Дража тада шаље лична писма Љотићу, Ђујићу, Јевђевићу и српским официрима у ратном заробљеништву у иностранству, а генерала Миодрага Дамјановића именује за команданта Истакнутог дела Врховне команде Краљевске југословенске војске у Словенији.

На жалост и на трагедију нашег народа и државе, српски монархисти и антикомунисти издани су од западних савезника који су Југославију у целини препустили Титу и комунистичком терору.

У овом судбоносном часу док се још увек веровало у снагу националног јединства и победу над комунистичком опасношћу, настаје савремена епска десетерачка песма Светог Владике Николаја, његошевски интонирана и посвећена овом коначном остварењу српске слоге после четири године деоба и грађанског рата:

„Боже мили и Боже једини,
Бјеху тмине земљу ухватиле,
У тминама земљу запутале,
Српском крвљу свијет устрашиле,
Све због српске проклете неслоге.
Ал ево се данас разданило,
Род се српски слогом опасао,
Сјединио у тешкој невољи,
Збратимио најбоље од бољих.
Поред оног српског Врховника,
Што над Српством четир љета стражи,
(Знај му име, али га не кажи),
Све за Српство, за се ништ не тражи…
Па крај њега и ти Димитрије,
Димитрије, мудри добровољче,
И Божији дивни угодниче,
Што молитвом небеса отвараш,
Од светаца савезнике ствараш,
И злотворе духом покораваш.
До ЛЈотића Војвода Момчило,
Ој Момчило, све ти здраво било,
Момчила си старог надмашио.
Твоја слава и твоје јунаштво,
Гласиће се док буде гусала
И док буде пјевачкијех грла.
Крај Момчила Јевђевићу Добра,
Крв јунака и сој свештеника,
Колико је имао мегдана,
Толико је задобио рана,
И толико однео победа.
Покрај Добре славни Ђуришићу,
Дивни Павле, Бог му дао здравље,
Побратим је војводе Момчила
И побратим дурмиторских вила.
Сви се вишњем Богу помолили
И на слогу до гроба заклели,
Да се боре као српска браћа,
Да се боре за српску слободу,
До васкрса српскоме народу.
Слава богу на његову дару,
Бог да прости браћу изгинулу.
Бог да живи браћу збратимљену”.

Патријарх Гаврило и Владика Николај задржали су се две недеље (10-24. априла 1945) у Словенији у обиласку српских антикомунистичких јединица, о чему постоји читава архива личних сведочанстава и заједничких фотографија, да би одатле кренули у сусрет савезницима са циљем да утичу на њих да дођу у Словенију и подрже антикомунистички фронт. Једна од најупечатљивијих заједничких фотографија из овог периода је она где се на једној импровизованој бини види слика Краља Петра, а једни поред других стоје генерал Дамјановић, Патријарх, Св. Николај, Ђујић и Љотић. Димитрије Љотић гине у саобраћајној несрећи 23. априла 1945. године током пута на заједнички састанак са Владиком Николајем, Патријархом Гаврилом, генералом Миодрагом Дамјановићем, војводама Момчилом Ђујићем и Добросавом Јевђевићем, и другим националним првацима који су се окупили да испрате Патријарха и Владику Николаја на даљи пут. Први венац на челу поворке на ЛЈотићевој сахрани био је венац Драже Михаиловића.

О свему овоме се толико мало зна, а још мање се међу савременим српским родољубима иде тим путем националног јединства који је тада успостављен упркос свих негативним предисторијама и тешкоћама. Можда би све било другачије да у року од годину и нешто дана 1945/1946. године све три поменуте историјске личности (Љотић, Недић и Дража) нису трагично настрадале, па смо остали ускраћени за то како би они даље гледали на међусобне односе у прошлости и будућности. Карактеристично је да се Дражино и Недићево гробно место не зна, док Љотић и даље почива у Словенији где је тајно сахрањен у туђем гробу. Чињеница је, нажалост, и велики историјски грех на души свих њихових следбеника да нису следили овај њихов „словеначки аманет” већ су се након њихове смрти вратили неслози и продубили старе поделе и сукобе из ратног времена.

Међутим, за највеће Србе попут Светог Николаја Жичког и Охридског није било дилеме да су они једно, да сву тројицу треба поштовати као велике српске родољубе и да их не треба раздвајати а камоли противстављати. Тако Свети Николај о њима говори као о „три велика српска мученика” у писму старцу Никанору Хиландарцу 1956. године, седам дана пре упокојења: „Спомени на Литургији моје родитеље Драгомира и Катарину. Спомени и три велика српска мученика Димитрија, Дражу и Милана”. Нема никакве сумње да се у овом предсмртном Николајевом писму-завештању ради о Димитрију ЛЈотићу, Дражи Михаиловићу и Милану Недићу. Ово је први, нама познат, забележен случај да су сва тројица споменути истовремено и названи великим српским мученицима за које се треба молити. Потврду о томе шта је Свети Владика Николај мислио о овој српској тројци налазимо и на још једном месту – у писму Боривоју Карапанџићу од 26. августа 1955. године: „Читао сам да је у Лондону одржан помен и Недићу и ЛЈотићу. Тако исто и у Чикагу. Ја их спомињем на литургији редовно заједно са Дражом”. Појашњење за ова два Николајева писма налази се у једном каснијем сведочанству објављеном у часопису „Хиландар” 1992. године (број 38, стр. 24), које доноси афирмативан осврт Светог Николаја Српског на све три поменуте историјске личности: „Од Првог рата на овамо у крилу српског народа извиле су се три велике личности: између ратова Димитрије Љотић као реакција против социјалне структуре. У почетку и уједино завршетку двонедељног рата Дража Михаиловић, као продужетак двадесетседмог марта. А за време окупације Милан Недић, као ватрогасац, спаситељ и ублажитељ невоља, тегоба и страдања и на ужој Србији и изван Србије”.

Важно је нагласити да на сличан начин о три српска мученика размишља још један Николајев сапатник из словеначких и емигрантских дана – Војвода Момчило Ђујић, који детаљно говори о значају све тројице за српски народ, назвавши чак Недића и Дражу „два ока у глави”, а Љотића великим родољубом и политичким пророком. У својој исповести из 1992. године он каже: „Ја сам у животу срео три велика човјека, велика политичара: Димитрија ЛЈотића, Адама Прибићевића и Милана Гавриловића. То су људи који су могли бити патријарси по свом карактеру, по свом поштењу, по скромности, по вјери у Бога. Знате, да није било ЛЈотића, не би било Недића. А да није било Недића, Српство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су потребни Србима као два ока у глави. Недић је спасао Српство од пропасти. Он је пола милиона Срба, близу осамдесет хиљада дјеце, прихватио испод усташког ножа. Он је своју част ставио на коцку ради спасавања српског народа. Његова улога била је много тежа него улога Дражина. Да је мене неко питао: хоћеш ли уз Недића или уз Дражу? – ја бих увијек пристао уз Дражу, јер сам био слободан, у шуми, а онамо, у Београду, свачија глава је била на њемачком пању. (…) Недић је одиграо спасоносну улогу, иза њега је стајао Љотић, један велики човјек, један велики родољуб! Никакав издајник! Он је био пророк Божији! Многе ствари предвидио је боље и тачније него многи наши политичари. Укратко да вам кажем: Недић – то је наша велика жртва и велики спасилац. Дража – велики мученик. Ето”.

Српски народ у политичкој емиграцији и Отаџбини очито није озбиљно схватио овај духовни и национални аманет Светог Николаја и Војводе Ђујића, као и самих Драже, Недића и Љотића за њиховог живота, па је наставио са неслогом која га је увек историјски скупо коштала. Данашње и будуће генерације, којима су доступне ове дуго цензурисане заветне поруке националног јединства пет великих Срба 20. века, не би смеле да праве исте грешке.

За све оне неотитоисте који су на супротним странама од српске политичке традиције антикомунизма ова тема не може изазвати ништа друго до нове навале мржње и беса, као да нису довољно убијали и убили српски народ који се противио комунистичком злу. Али, за нас који смо са ове стране, без обзира шта и како мислили о добрим и лошим странама свих поменутих учесника Другог светског рата, требало би да нешто значи и много говори ово тешко постигнуто национално јединство пред заједничким непријатељем – као велики наук за будућност.

Препустимо историчарима и цензурисаним домаћим и страним архивама да открију комплетну истину о свему што се догодило у Другом светском рату. Тек тада ћемо добити објективне слике о свим актерима грађанског рата у Краљевини Југославији. Међутим, без обзира на дефинитивну историјску слику остављено нам је довољно путоказа да овај трагични период више не буде избор наших деоба већ темељ националног јединства. Не видимо нити један разлог да се у нашем времену настави грађански рат унутар истог антикомунистичког и монархистичког националног корпуса, већ императив да се открију сви још увек забрањени делови ове историје јер – као што је то давно луцидно констатовао Антоније Ђурић – „комунизам је пао, али комунисти се сјајно држе”. Србијом и даље влада (нео)титоизам, а управо нам овај пример заборављеног националног јединства из Другог светског рата указује да борба против тога треба да буде наша идеја водиља.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери