Лажни четнички војвода, Војислав Шешељ, ме је удостојио књиге коју је само мени посветио и то на 988 страна. Шта је овог доктора права и успешног сејача мржње натерало да напише и објави ову књигу може се нагађати, али сигурно није настала спонтано, тако што се надувена зарђала кашика пробудила једно јутро и рекла себи морам да напишем књигу о Срђану Шкору. У сваком случају, учинио ми је велику част, јер ми је помогао да схватим колико стварно сметам Вучићевом криминалном режиму и свим његовим слугама. Ономе коме је био газда и кога је понижавао и дискредитовао до миле воље, Шешељ је постао верни слуга који љубећи свакодневно скуте Вучићу покушава да се докаже како још није за политичку депонију, одакле, реално никад није ни излазио. За благи Вучићев поглед или адекватну напојницу, Шешељ би признао да је убио и Кнеза Михајла, а камоли написао књигу о новинару са Бироа за незапослене, који се ни после више од 11 година перманентног и ужасног прогона није предао, ни продао. О том прогону нећете нажалост прочитати нигде, па ни у бројним извештајима који стижу из Европе о кршењу људских права и медијских слобода. То је, иначе, простор који је резервисан за омиљене, а не стварне жртве. Отуда и ова књига, јер ако ништа друго, српски радикали умеју да препознају и осете ко им представља опасност и стварну сметњу.
Сама књига, коментари и садржај који потписује др Шешељ делују као да их је писао полуписмени средњошколац или неки члан СРС или СНС са купљеном дипломом. И у том смислу, морам признати да сам очекивао много више од некога ко је претио ракетама које немамо да ће гађати европске престонице, или Албанцима уколико на Косову и Метохији стане иједна НАТО чизма. Сада се заједно са Вучићем подједнако весели што су остварили велику победу обезбедивши Србима са КиМ боравишне визе са ограниченим роком. У књизи, др Шешељ све време брани себе и Вучића, објашњавајући да се председник Србије вратио својој радикалској политици, па нема разлога да га у томе не подржи. Из књиге сазнајемо и то да му је Небојша Стефановић доносио бурек чешће од Вучића. У сваком случају, дугујем велику захвалност лажном четничком војводи, што је у књизи о мени, одштампао неке моје текстове и транскрибовао емисије на које сам скроз заборавио, попут оних вођених са Мињом Милетић на Н1, док су ме још звали на ту телевизију.
Сваки напад који долази од Шешеља, доказаног загађивача сваког простора где се појави, је поруџбина коју нисте наручили, али која, зависно од схватања, вам помаже да боље разумете политичке процесе у Србији. Док вас особе попут Шешеља куде и прозивају увек ћете непогрешиво знати да сте на правој страни. Тешко оном кога Шешељ хвали. Таква срамота је вечна, јер воњ фекалног отвора сваке власти немогуће је спрати колико год се трудили. Уосталом, то се најбоље може видети по Вучићу и његовом целокупном понашању.
Војиславу Шешељу је потврду да је Србин издала САНУ у потпуности ненадлежна институција за овако нешто. Српски академици ћуте на ову велику срамоту и не покушавају ни на који начин да је сперу. Очигледно су поносни што су лажном четничком војводи дали неважеће уверење којим може пред свима да маше како је стварно Србин. И у име тог и таквог српства да црта некакве границе Вировитица, Карлобаг, Огулин, Краловац, да зарђалом кашиком прикрива своје изворне комунистичке и титоистичке ставове, да брука Србе где год се појави, да сваког дана буде све више надувен од недужно проливене српске крви, јер је несметано регрутовао добровољце који су гинули верујући у лажно српство, лажног војводе, оверено печатом САНУ… Начин на који су Шешељ и екипа обрукали Србе и српство, тако нешто нису успели да ураде ни најокорелији окупатори, ни најоданији Титу комунисти.
Шешељева визија четништва у потпуности је уклопљена у ону комунистичку много пута виђену у Булајићевим филмовима. Захваљујући ликовима попут др Шешеља, четници су много више понижени и пострадали у рату у којем нису учествовали него у Другом светском где су учествовали.
Ваљда је то и био циљ деловања омиљеног опозиционара Слободана Милошевића, који је преко његових наступа плашио остатак Европе и света како би ако он оде могли доћи и ликови попут Шешеља на власт. Згрожени Шешељем, његовим сталним кукавичким и пуваџијским претњама, Милошевић је деловао Западу као часна сестра.
То им није сметало да се заједно са Јулом Мире Марковић обједине у заједничко зло познато као црвено – црна коалиција и то уочи НАТО агресије на СРЈ. Док је народ гинуо и грцао под НАТО бомбама радикали су бројали квадрате својих нових станова. Вулин је напустио ЈУЛ и њему омиљеног идеолога са цветом у коси, због коалиције са Шешељем и Вучићем сматрајући то издајом. Није му то сметало да касније буде више пута Вучићев избор за разне функције, као и да сада заједно са Шешељем, чине коалицију која уместо НАТО бомби са осиромашеним уранијумом, осиромашују народ лажима и пљачком које разарају Србију брже, боље и ефикасније од сваког експлозива.
Излазећи из затвора у Хагу где је осуђен, др Шешељ је објаснио како има две метастазе у свом телу, једна је Николић, а друга Вучић. Николића је очигледно успешно одстранио, вероватно уз помоћ др Бојића, док се ова друга тзв. Вучићева метастаза толико проширила по његовом телу, да је сад тешко утврдити где нестаје Шешељ, а постаје Вучић и обратно.
У сваком случају, стање у Србији је алармантно, јер тамо где о политици одлучују људи који су вадили пиштољ на студенте, тамо се на њих сад и пуца. Куда то води сваки мислећи човек би морао знати.
Очекујем да ће у другом допуњеном издању своје књиге о мени, уврстити и овај текст, али и да ће нам коначно објаснити зашто толико воли огрлице, и због чега је хтео Ђорђе Божовић Гишка да га прошета у хаљиници Кнез Михајловом?
Ко ми тренутно завиди на овом Шешељевом поклону морао би знати, ако ништа друго, да завист ваља и заслужити!
Срђан Шкоро
