Како то кажу Енглези: лакше је из флаше са уским грлом, без њеног разбијања, извадити чеп који је у њу упао, него из људских глава истерати накарадне идеје. Тога се сетим сваке године 27. марта, и то у горој варијанти од британске. На оно што има универзални људски значај, још се надовезује и бескрајна српска тврдоглавост!
Кнез Павле Карађорђевић (регент малолетног Петра ИИ) и остатак ондашњих српских владајућих структура, били су од почетка Другог светског рата несумњиво наклоњени нашим (невољним) савезницима из Првог светског рата. Но, после пораза и окупације Француске (и у пакету са њом или нешто раније Пољске, Данске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке), Трећи Рајх је усиљено почео да притиска преостале неокупиране земље које су се налазиле у домету његове моћи, да приступе Тројном пакту (оновременском „НАТО“).
До 1. марта 1941. све државе у нашем окружењу су то учиниле (или су на друге начине, као нпр. Албанија која је од 1939. протекторат Италије, биле повезане са том алијансом), са изузетком Грчке коју је Мусолини напао 1940. године и тако Хитлера, који је из геостратешких разлога био против тога, довео пред свршен чин. Да Атина једностраном италијанском акцијом није била увучена у рат са једном чланицом Тројног пакта, свакако би и она покушала да купи милост Берлина који од ње није тражио територије за разлику од Рима.
У таквим околностима Београд је имао само две могућности: погубни рат или колико-толико спасоносни пакт. Немци, пре планираног похода на СССР, неизоставно су желели да осигурају своја геополитичка „леђа“. Опет, због наше старе ратне славе, били су спремни да Србима понуде више него било коме другом. Модел југословенског приступања Тројном пакту није подразумевао обавезу војног ангажовања на његовој страни, па ни прелазак немачких или италијанских трупа преко наше територије (што смо поређења ради пре десетак година омогућили НАТО трупама ако процене да им то треба), већ само железнички транзит војне опреме без људства кроз Југославију.
Оно што је официјелни Београд изнуђено прихватио 25. марта 1941, схватајући да је алтернатива томе државно самоубиство, реално нас није оптерећивало. Нисмо губили ни квадрат територије; нити смо били дужни – уз поменути трајни изостанак страног војног присуства на нашој територији – да се приклонимо нацистичкој или фашистичкој идеологији, ни да укинемо вишепартијски систем или прогонимо Јевреје (Бугарска је до краја рата, рецимо, сачувала своју јеврејску популацију на старим територијама, са изузетком делова Србије и Северне Македоније које су јој Немци поклонили 1941. те су ту важила њихова правила).
Да смо ћутали и чекали да олуја прође, уместо што смо подржали неодговорне и корумпиране пучисте, рат би нас мимоишао, а после њега заплењена немачка документација показује да и без напада на Југославију припреме Трећег Рајха за напад на СССР нису ишле очекиваним темпом, те источна офанзива свакако не би почела пре средине јуна 1941. (тако да пада у воду наша прича да смо операцију „Барбароса“ одложили 6 недеља те тако омогућили „маршалу зими“ да спасе Совјете од пораза).
Којим срећним случајем да у Другом светском рату и нисмо учествовали – манимо се умишљања – он би се завршио поразом Берлина, а ми зато не бисмо имали Јасеновац и многа остала стратишта. Другим речима стотине хиљада Срба не би биле поклане и на друге начине усмрћене. И уз то вероватно бисмо избегли титоистичку, антисрпску, унутрашње-спољну окупацију, која нам је за пола века нанела више зла него Турци доком вишевековне владавине српским земљама.
У рат се улази да би се нешто добило, а не како би се изгубило. Ко нормалан мења живог голуба за мртвог врапца, и још се тим хвали? А шта се са нама десило? Југославија се те 1941. већ увелико налазила у фази федералне трансформације. После стварања Бановине Хрватске 1939. године, било је на прагу формирање Бановине Србије (предлог о њеном образовању није био реализован због окупације и поделе земље) те трансформације Дравске бановине у Бановину Словенију.
Да није дошло до спрског пуцања у оба сопствена колена 27. марта 1941. године, наша федерална јединица у преуређеној Краљевини Југославији обухватила би територију од 166237 квадратна километара (поређења ради поратна Социјалистичка Република Србија, све са две аутономне покрајине чије издвајање из њеног састава су југословенски бољшевици фактички окончали 1974. године, добила је простор од 88362 квадратна километара).
Београд данас, после НАТО окупације Косова и Метохије, ефективно контролише 77475 квадратна километара, Република Српска обухвата још 25053 квадратна километара, док су Срби скоро потпуно етнички очишћење са простора Хрватске и наше запоседнуте јужне покрајине, а у Црној Гори су услед идентитетског геноцида започетог од стране комуниста а настављеног од режима Мила Ђукановића преполовљени (33 посто становника те историјски српске земље и даље се декларише као Срби, док њих још око 10 процената испољава двојни идентитет тј. то су Црногорци чији матерњи језик је српски).
Укратко, пошто је српски народ ирационално подржао своје незреле политичке елите – умногоме од стране британских служби купљене, а у још већој мери за џабе задојене духовно-колонијалном лојалношћу Западу – искоришћен је као топовско месо. Брутално је бачен у рат у коме је био осуђен на брзи пораз и после њега системске масакре, а онда, као део англо-америчког ценкања са совјетским бољшевицима (који су жртвовали својој накарадној идеологији и руске, а камоли да нису били спремни и спрске интересе), препуштен комадању по опскурном коминтерновском рецепту.
Национална трагедија енормних размера нас је задесила јер смо наивно поверовали у добру вољу маскираних душмана. Она је уз државно-републичко касапљење српских земаља подразумевала и стварање лажне црногорске, тзв. муслиманске и македонске нације, те асимилацију преосталих Срба католика од стране Хрвата. Пошто смо то омогућили тако што су нас навели да 27. марта скочимо са геополитичког солитера и поломимо се, па су затим наше полуживо национално тело касапили, до данас се од стране немалог дела припадника српског народа глупост која је до тога довела правда „вишим разлозима“. Ту се види дуготрајна моћ индоктринације и предрасуда!
Једни папагајски понављају комунистичке мантре да смо се тако спасли од нацистичког уништења (а заборављају да су нас титоисти после усташког геноцида и свих осталих ратних недаћа осакатили ништа мање монструозно), други се заклињу у некакву српску заветну обавезу да се боримо за универзалну правду (којешта, сваки народ има само једну мисију, а то је да штити своје националне интересе), док трећи сматрају да је „срећа“ то што смо добили диктатуру Ј. Б. Тита и његових сатрапа те омогућили другим народима да реализују своје националне аспирације на уштрб наших.
При томе ови последњи су понајвише ментално своји на своме. Они су, чак и ако се декларишу као Срби, суштински Југословени или апстрактни Европејци. До Српска им је стало као „до лањског снега“, те је природно да хвале оно што је у складу са њиховим идентитетским, идеолошким и геополитичким приоритетима, макар за Србију и српски народ представљало сумрак. Но, како објаснити то што немало грађана који поносно тврде да су национално опредељени Срби, и даље величају 27. март, дан када смо сами себе фигуративно набили на непријатељски колац?
Да ли да то тумачимо фрапантном (гео)политиком и историјском неукошћу, тоталном ирационалношћу, титоистичким националним мазохизмом који се крије иза танке патриотске глазуре или нечим другим? Није ни битно јер је у сваком случају жалосно.
У јеку титоистичког убијања српског духа, о стању наше националне отупелости из разних разлога (од опортунизма до испраности мозгова), наш песник Петар Пајић је као део једне своје песме написао: „Србија је на робији! Срби седе у кафани, што пијани што поклани“. Ништа се, нажалост, није променило до данас! А то важи и за немало оних који мисле да су родољуби. Нема тога без националног прагматизма и у складу са њим промишљања о прошлости и садашњости, те у складу са тим адекватног деловања.
Манимо се празних прича. Нису баш занемарљивог броја они који умишљају да су деца Карађорђа а заправо су због препуштања идејама које су им усадили унутрашњи окупатори, из нехата, политички изданци Латинске Перовић! Кључ ослобођења Србије је у сузбијању таквих национално-патолошких појава!
Драгомир Анђелковић
