Ко би рекао да кафана и политика имају толико сличности?! Почевши од оне историјски најважније информације: Народна скупштина Краљевине Србије, пре него што је добила своју државну зграду у Београду, заседала је у престоничким кафанама. У нормална времена политичари су се спорили у скупштинским расправама, а дружили за кафанским столом.

Кафана, као и управљање државом односно бављење политиком, тражи домаћина. Свако може да проба да се бави кафаном и политиком, обе делатности се погрешно сматрају занатима за које није потребна школа, али није свако успешан ни у угоститељству ни у друштвеном послу. Нема добре кафане ни добре политике без доброг домаћина. Оба посла траже целог човека, цео дан, сваки дан. Не могу да се раде ни половично ни спорадично.

Као што кафана мора да има добру понуду (хране, пића, музике…), тако и политика мора да има добру понуду (идеологија, програм, кампања…). Отворити кафану, као и ући у политику, делује лако и једноставно, али тек онда тражи улагања: и идејна и организациона и финансијска… И у кафани, као и у политици, дешава се да је једно маркетинг, а нешто сасвим друго у пракси.

Као што кафана практично ради нон-стоп, тако и одговоран политичар нема нерадан дан. Искусне кафеџије кажу да кафана тражи роба, а не господара, а слично је и са дужим бављењем политиком.

Кафана те учини познатим, као и политика. Кафанско име се прочује, као и политичко, и по добру и по нечему другоме. Кафана доноси много лепих тренутака, када све иде како треба и када се постиже успех, као и у политици, али и много мука када не иде. И кафана и политика су непрестани круг успона и падова, успешних и неуспешних дана, недеља, месеци и година. И обоје траже да се стално нешто ново осмишљава, инвестира и организује.

Као што у кафани има залуталих, безобразних и пијаних, тако и у политици. Само што ови други могу много да коштају народ и државу.
Кафана је добар барометар народног расположења, рачунајући и политичко. У кафани се о свему можемо информисати, ту се воде важни разговори, често и читаве политичке дискусије које се понекад претварају у праве парламентарне дебате. Супротно томе, Народна скупштина уме да заличи на ружну кафанску расправу.

У кафани се склапају пословни договори чешће него у пословним зградама, рачунајући и оне политичке. И политичари су људи, па воле кафану и кафанске политичке састанке више него канцеларијске.

Лоша политика се понекад упоређује са кафаном, па се каже да неко води кафанску политику или да је кафански патриота. То има смисла јер кафана је ипак једна необавезна, забавна и хумористичка институција, понекад чак разуларена и простачка, што озбиљна политика себи не сме да дозволи. Али добра кафана је понекад господска институција са лепим манирима за савремене српске скупштине.

Политичар је уствари конобар, а не газда: он треба да служи народу, а не да газдује народом. Његово је да понуди шта је на менију, а на народу је да бира, као и да на сто потом изнесе оно што је и договорено (наручено), а не нешто друго. Када гост у кафани није задовољан услугом, он мења кафану, што би и бирачи требало да ураде када нису задовољни одређеним политичарима, али то није увек случај из разних разлога. Ето једне битне разлике између кафане и политике.

У кафани може да се загине, као и у политици. Од кафане, као и од политичког живота, често се направи лумперајка, па се не зна ни ко пије ни ко плаћа. Кафана може да постане болест зависности као и политика. Кафана може лоше да утиче на здравље, као и политика. Са кафаном може да се претера, као и са политиком.

Људи у Србији још увек иду радије у кафану него у политику. Разлог је једноставан и логичан: у кафану се иде да би се опустило и уживало, а улазак у политику је труд и мука, посебно ако су намере часне. Као што је у кафани битно ко је дошао са каквим расположењем и очекивањем, то је битно и у политици. Један намћор, себичњак или интересџија поквари читаво друштво, како у кафани тако и у политици. У кафани, као и у политици, дође некад до тога да се ствари заоштре и до ивице туче, из сасвим баналних или озбиљних разлога свеједно, кад у главама проради вишак обичног или политичког алкохола.

Једна новокомпонована песма каже „кафана је моја судбина”, а ми који смо се бавили политиком имали смо обичај да ове стихове препевамо у „кампања је моја судбина”. Често се то на крају претвори у онај други стих: „И тебе сам сит кафано/кампањо”. Али, ујутру, после кафанског или политичког мамурлука, најчешће се устаје и иде даље – опет у кафану или политику. Ретки су они који су били чести гости у кафани и политици па заувек са њима раскрстили. Има нешто у кафани и политици што привлачи да им се увек враћаш, јер те зове „њене светлости сјај”. Као она улична светиљка из песме „Црни лептири” која мами, али и убија.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери