Ko bi rekao da kafana i politika imaju toliko sličnosti?! Počevši od one istorijski najvažnije informacije: Narodna skupština Kraljevine Srbije, pre nego što je dobila svoju državnu zgradu u Beogradu, zasedala je u prestoničkim kafanama. U normalna vremena političari su se sporili u skupštinskim raspravama, a družili za kafanskim stolom.

Kafana, kao i upravljanje državom odnosno bavljenje politikom, traži domaćina. Svako može da proba da se bavi kafanom i politikom, obe delatnosti se pogrešno smatraju zanatima za koje nije potrebna škola, ali nije svako uspešan ni u ugostiteljstvu ni u društvenom poslu. Nema dobre kafane ni dobre politike bez dobrog domaćina. Oba posla traže celog čoveka, ceo dan, svaki dan. Ne mogu da se rade ni polovično ni sporadično.

Kao što kafana mora da ima dobru ponudu (hrane, pića, muzike…), tako i politika mora da ima dobru ponudu (ideologija, program, kampanja…). Otvoriti kafanu, kao i ući u politiku, deluje lako i jednostavno, ali tek onda traži ulaganja: i idejna i organizaciona i finansijska… I u kafani, kao i u politici, dešava se da je jedno marketing, a nešto sasvim drugo u praksi.

Kao što kafana praktično radi non-stop, tako i odgovoran političar nema neradan dan. Iskusne kafedžije kažu da kafana traži roba, a ne gospodara, a slično je i sa dužim bavljenjem politikom.

Kafana te učini poznatim, kao i politika. Kafansko ime se pročuje, kao i političko, i po dobru i po nečemu drugome. Kafana donosi mnogo lepih trenutaka, kada sve ide kako treba i kada se postiže uspeh, kao i u politici, ali i mnogo muka kada ne ide. I kafana i politika su neprestani krug uspona i padova, uspešnih i neuspešnih dana, nedelja, meseci i godina. I oboje traže da se stalno nešto novo osmišljava, investira i organizuje.

Kao što u kafani ima zalutalih, bezobraznih i pijanih, tako i u politici. Samo što ovi drugi mogu mnogo da koštaju narod i državu.
Kafana je dobar barometar narodnog raspoloženja, računajući i političko. U kafani se o svemu možemo informisati, tu se vode važni razgovori, često i čitave političke diskusije koje se ponekad pretvaraju u prave parlamentarne debate. Suprotno tome, Narodna skupština ume da zaliči na ružnu kafansku raspravu.

U kafani se sklapaju poslovni dogovori češće nego u poslovnim zgradama, računajući i one političke. I političari su ljudi, pa vole kafanu i kafanske političke sastanke više nego kancelarijske.

Loša politika se ponekad upoređuje sa kafanom, pa se kaže da neko vodi kafansku politiku ili da je kafanski patriota. To ima smisla jer kafana je ipak jedna neobavezna, zabavna i humoristička institucija, ponekad čak razularena i prostačka, što ozbiljna politika sebi ne sme da dozvoli. Ali dobra kafana je ponekad gospodska institucija sa lepim manirima za savremene srpske skupštine.

Političar je ustvari konobar, a ne gazda: on treba da služi narodu, a ne da gazduje narodom. Njegovo je da ponudi šta je na meniju, a na narodu je da bira, kao i da na sto potom iznese ono što je i dogovoreno (naručeno), a ne nešto drugo. Kada gost u kafani nije zadovoljan uslugom, on menja kafanu, što bi i birači trebalo da urade kada nisu zadovoljni određenim političarima, ali to nije uvek slučaj iz raznih razloga. Eto jedne bitne razlike između kafane i politike.

U kafani može da se zagine, kao i u politici. Od kafane, kao i od političkog života, često se napravi lumperajka, pa se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Kafana može da postane bolest zavisnosti kao i politika. Kafana može loše da utiče na zdravlje, kao i politika. Sa kafanom može da se pretera, kao i sa politikom.

Ljudi u Srbiji još uvek idu radije u kafanu nego u politiku. Razlog je jednostavan i logičan: u kafanu se ide da bi se opustilo i uživalo, a ulazak u politiku je trud i muka, posebno ako su namere časne. Kao što je u kafani bitno ko je došao sa kakvim raspoloženjem i očekivanjem, to je bitno i u politici. Jedan namćor, sebičnjak ili interesdžija pokvari čitavo društvo, kako u kafani tako i u politici. U kafani, kao i u politici, dođe nekad do toga da se stvari zaoštre i do ivice tuče, iz sasvim banalnih ili ozbiljnih razloga svejedno, kad u glavama proradi višak običnog ili političkog alkohola.

Jedna novokomponovana pesma kaže „kafana je moja sudbina”, a mi koji smo se bavili politikom imali smo običaj da ove stihove prepevamo u „kampanja je moja sudbina”. Često se to na kraju pretvori u onaj drugi stih: „I tebe sam sit kafano/kampanjo”. Ali, ujutru, posle kafanskog ili političkog mamurluka, najčešće se ustaje i ide dalje – opet u kafanu ili politiku. Retki su oni koji su bili česti gosti u kafani i politici pa zauvek sa njima raskrstili. Ima nešto u kafani i politici što privlači da im se uvek vraćaš, jer te zove „njene svetlosti sjaj”. Kao ona ulična svetiljka iz pesme „Crni leptiri” koja mami, ali i ubija.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri