Kako to kažu Englezi: lakše je iz flaše sa uskim grlom, bez njenog razbijanja, izvaditi čep koji je u nju upao, nego iz ljudskih glava isterati nakaradne ideje. Toga se setim svake godine 27. marta, i to u goroj varijanti od britanske. Na ono što ima univerzalni ljudski značaj, još se nadovezuje i beskrajna srpska tvrdoglavost!
Knez Pavle Karađorđević (regent maloletnog Petra II) i ostatak ondašnjih srpskih vladajućih struktura, bili su od početka Drugog svetskog rata nesumnjivo naklonjeni našim (nevoljnim) saveznicima iz Prvog svetskog rata. No, posle poraza i okupacije Francuske (i u paketu sa njom ili nešto ranije Poljske, Danske, Holandije, Belgije, Luksemburga, Norveške), Treći Rajh je usiljeno počeo da pritiska preostale neokupirane zemlje koje su se nalazile u dometu njegove moći, da pristupe Trojnom paktu (onovremenskom „NATO“).
Do 1. marta 1941. sve države u našem okruženju su to učinile (ili su na druge načine, kao npr. Albanija koja je od 1939. protektorat Italije, bile povezane sa tom alijansom), sa izuzetkom Grčke koju je Musolini napao 1940. godine i tako Hitlera, koji je iz geostrateških razloga bio protiv toga, doveo pred svršen čin. Da Atina jednostranom italijanskom akcijom nije bila uvučena u rat sa jednom članicom Trojnog pakta, svakako bi i ona pokušala da kupi milost Berlina koji od nje nije tražio teritorije za razliku od Rima.
U takvim okolnostima Beograd je imao samo dve mogućnosti: pogubni rat ili koliko-toliko spasonosni pakt. Nemci, pre planiranog pohoda na SSSR, neizostavno su želeli da osiguraju svoja geopolitička „leđa“. Opet, zbog naše stare ratne slave, bili su spremni da Srbima ponude više nego bilo kome drugom. Model jugoslovenskog pristupanja Trojnom paktu nije podrazumevao obavezu vojnog angažovanja na njegovoj strani, pa ni prelazak nemačkih ili italijanskih trupa preko naše teritorije (što smo poređenja radi pre desetak godina omogućili NATO trupama ako procene da im to treba), već samo železnički tranzit vojne opreme bez ljudstva kroz Jugoslaviju.
Ono što je oficijelni Beograd iznuđeno prihvatio 25. marta 1941, shvatajući da je alternativa tome državno samoubistvo, realno nas nije opterećivalo. Nismo gubili ni kvadrat teritorije; niti smo bili dužni – uz pomenuti trajni izostanak stranog vojnog prisustva na našoj teritoriji – da se priklonimo nacističkoj ili fašističkoj ideologiji, ni da ukinemo višepartijski sistem ili progonimo Jevreje (Bugarska je do kraja rata, recimo, sačuvala svoju jevrejsku populaciju na starim teritorijama, sa izuzetkom delova Srbije i Severne Makedonije koje su joj Nemci poklonili 1941. te su tu važila njihova pravila).
Da smo ćutali i čekali da oluja prođe, umesto što smo podržali neodgovorne i korumpirane pučiste, rat bi nas mimoišao, a posle njega zaplenjena nemačka dokumentacija pokazuje da i bez napada na Jugoslaviju pripreme Trećeg Rajha za napad na SSSR nisu išle očekivanim tempom, te istočna ofanziva svakako ne bi počela pre sredine juna 1941. (tako da pada u vodu naša priča da smo operaciju „Barbarosa“ odložili 6 nedelja te tako omogućili „maršalu zimi“ da spase Sovjete od poraza).
Kojim srećnim slučajem da u Drugom svetskom ratu i nismo učestvovali – manimo se umišljanja – on bi se završio porazom Berlina, a mi zato ne bismo imali Jasenovac i mnoga ostala stratišta. Drugim rečima stotine hiljada Srba ne bi bile poklane i na druge načine usmrćene. I uz to verovatno bismo izbegli titoističku, antisrpsku, unutrašnje-spoljnu okupaciju, koja nam je za pola veka nanela više zla nego Turci dokom viševekovne vladavine srpskim zemljama.
U rat se ulazi da bi se nešto dobilo, a ne kako bi se izgubilo. Ko normalan menja živog goluba za mrtvog vrapca, i još se tim hvali? A šta se sa nama desilo? Jugoslavija se te 1941. već uveliko nalazila u fazi federalne transformacije. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. godine, bilo je na pragu formiranje Banovine Srbije (predlog o njenom obrazovanju nije bio realizovan zbog okupacije i podele zemlje) te transformacije Dravske banovine u Banovinu Sloveniju.
Da nije došlo do sprskog pucanja u oba sopstvena kolena 27. marta 1941. godine, naša federalna jedinica u preuređenoj Kraljevini Jugoslaviji obuhvatila bi teritoriju od 166237 kvadratna kilometara (poređenja radi poratna Socijalistička Republika Srbija, sve sa dve autonomne pokrajine čije izdvajanje iz njenog sastava su jugoslovenski boljševici faktički okončali 1974. godine, dobila je prostor od 88362 kvadratna kilometara).
Beograd danas, posle NATO okupacije Kosova i Metohije, efektivno kontroliše 77475 kvadratna kilometara, Republika Srpska obuhvata još 25053 kvadratna kilometara, dok su Srbi skoro potpuno etnički očišćenje sa prostora Hrvatske i naše zaposednute južne pokrajine, a u Crnoj Gori su usled identitetskog genocida započetog od strane komunista a nastavljenog od režima Mila Đukanovića prepolovljeni (33 posto stanovnika te istorijski srpske zemlje i dalje se deklariše kao Srbi, dok njih još oko 10 procenata ispoljava dvojni identitet tj. to su Crnogorci čiji maternji jezik je srpski).
Ukratko, pošto je srpski narod iracionalno podržao svoje nezrele političke elite – umnogome od strane britanskih službi kupljene, a u još većoj meri za džabe zadojene duhovno-kolonijalnom lojalnošću Zapadu – iskorišćen je kao topovsko meso. Brutalno je bačen u rat u kome je bio osuđen na brzi poraz i posle njega sistemske masakre, a onda, kao deo anglo-američkog cenkanja sa sovjetskim boljševicima (koji su žrtvovali svojoj nakaradnoj ideologiji i ruske, a kamoli da nisu bili spremni i sprske interese), prepušten komadanju po opskurnom kominternovskom receptu.
Nacionalna tragedija enormnih razmera nas je zadesila jer smo naivno poverovali u dobru volju maskiranih dušmana. Ona je uz državno-republičko kasapljenje srpskih zemalja podrazumevala i stvaranje lažne crnogorske, tzv. muslimanske i makedonske nacije, te asimilaciju preostalih Srba katolika od strane Hrvata. Pošto smo to omogućili tako što su nas naveli da 27. marta skočimo sa geopolitičkog solitera i polomimo se, pa su zatim naše poluživo nacionalno telo kasapili, do danas se od strane nemalog dela pripadnika srpskog naroda glupost koja je do toga dovela pravda „višim razlozima“. Tu se vidi dugotrajna moć indoktrinacije i predrasuda!
Jedni papagajski ponavljaju komunističke mantre da smo se tako spasli od nacističkog uništenja (a zaboravljaju da su nas titoisti posle ustaškog genocida i svih ostalih ratnih nedaća osakatili ništa manje monstruozno), drugi se zaklinju u nekakvu srpsku zavetnu obavezu da se borimo za univerzalnu pravdu (koješta, svaki narod ima samo jednu misiju, a to je da štiti svoje nacionalne interese), dok treći smatraju da je „sreća“ to što smo dobili diktaturu J. B. Tita i njegovih satrapa te omogućili drugim narodima da realizuju svoje nacionalne aspiracije na uštrb naših.
Pri tome ovi poslednji su ponajviše mentalno svoji na svome. Oni su, čak i ako se deklarišu kao Srbi, suštinski Jugosloveni ili apstraktni Evropejci. Do Srpska im je stalo kao „do lanjskog snega“, te je prirodno da hvale ono što je u skladu sa njihovim identitetskim, ideološkim i geopolitičkim prioritetima, makar za Srbiju i srpski narod predstavljalo sumrak. No, kako objasniti to što nemalo građana koji ponosno tvrde da su nacionalno opredeljeni Srbi, i dalje veličaju 27. mart, dan kada smo sami sebe figurativno nabili na neprijateljski kolac?
Da li da to tumačimo frapantnom (geo)politikom i istorijskom neukošću, totalnom iracionalnošću, titoističkim nacionalnim mazohizmom koji se krije iza tanke patriotske glazure ili nečim drugim? Nije ni bitno jer je u svakom slučaju žalosno.
U jeku titoističkog ubijanja srpskog duha, o stanju naše nacionalne otupelosti iz raznih razloga (od oportunizma do ispranosti mozgova), naš pesnik Petar Pajić je kao deo jedne svoje pesme napisao: „Srbija je na robiji! Srbi sede u kafani, što pijani što poklani“. Ništa se, nažalost, nije promenilo do danas! A to važi i za nemalo onih koji misle da su rodoljubi. Nema toga bez nacionalnog pragmatizma i u skladu sa njim promišljanja o prošlosti i sadašnjosti, te u skladu sa tim adekvatnog delovanja.
Manimo se praznih priča. Nisu baš zanemarljivog broja oni koji umišljaju da su deca Karađorđa a zapravo su zbog prepuštanja idejama koje su im usadili unutrašnji okupatori, iz nehata, politički izdanci Latinske Perović! Ključ oslobođenja Srbije je u suzbijanju takvih nacionalno-patoloških pojava!
Dragomir Anđelković
