Узалуд ме учиш да мрзим- ја то не умем. Нити је ко мој то знао.

Хвала ти, ја то не могу, ја сам захвалан Богу и кад пребирам по јауцима…

Узалуд ме учиш да мрзим- престар сам ја за то, на овој су глави векови оседели а да ником није пожелала зло.

Не умем ја то- под овом су шајкачом анђели зимовали, и овај су гуњ носиле мошти, и овим су борама онолики пртили до кућа…

А, моја је горела…

Узалуд ме учиш да мрзим – где то да ми стане у душу крцату мука, бре!

Па, ја и те муке волим, србујем своје јаде и радости, како да мрзи човек којем су расуте кости…

Који је млео камен у брашно да те угости, сабирао откосе да ти постељи, јуришао твоје битке…

Узалуд ме учиш да мрзим- нисам ти ја налик, извини, ја ћу остати Србин, а ти мрзи и не брини.

Сувише ја волим да бих умео ишта друго- како да мрзи дете са њиве што му је плуг од распећа…

Како да мрзи, шта ће му рећи она свећа?

Она што догорева за оца, матер, сестре и браћу.

Како да мрзи дете за којим се вуче очев капут и ђедови бркови.

Залуду ме учиш да мрзим- мени је мајка набрала шумских јагода и мртва заветовала да их с тобом поделим.

С крвником, да се засладиш, шта ти осим мржње имаш..?

Ја бескрај те шуме у којој си ми побио све- па опет за мене листа и пева, не плашим је се, тебе прогони…

За вечност сам старији од тебе, за песму њиве и коло када се гиздаве шљиве ухвате у њега.

За добро сам те прерасто две главе и за здравицу претеко три корака.

У твоје здравље, ја ћу да србујем моје муке и радости.

Узалуд ме учиш да мрзим- нисам ти ја налик, извини, ја ћу остати Србин, а ти мрзи и не брини.

Не брини куда ћу- имам ја бескрај и времена што сте ми отимали.

Одох да опанке потерам на испашу и поберем јелеке, још рађају оне њиве што сте ми терали у лелеке…

Не умем да мрзим, извини, Србин сам, ходочасник вечити, само ти мрзи и не брини…

Михаило Меденица