Задњих годину дана сведочимо једном бизарном феномену, а он је да режим студенте и побуњене грађане назива усташама. До скоро смо усташе посматали са дистанце у једном другом временском и просторном оквиру, али су се оне изненада ниоткуда појавиле међу нама у садашњости. Грађани Ниша, Врања, Бора и Чачка сазнали су да међу њима живе усташе. Зато треба објаснити овај феномен.
То што режим побуњене студенте и грађане назива усташама не говори само о његовом односу према њима, већ и о његовом односу према усташама и усташтву. Нико кога заиста погађа оно што су усташе урадиле српском народу неће побуњени део тог народа, какав год он да је из његове визуре, називати усташама. Рећи за грађане на улицама Ниша или Чачка да су усташе значи имати једну емотивну и когнитивну дистанцу према јединим стварним усташама и њиховим злоделима. То значи не саучествовати у националној трагедији, већ је са дистанце злоупотребљавати за своје личне политичке интересе. Да ли неко може да замисли у било ком сценарију да режим у Израелу грађане који му се противе назове нацистима и шта би то говорило о односу људи који га чине према јеврејском страдању у Другом светском рату?
Ово заправо говори да људи, који су на челу државе, у суштинском смислу нису оно за шта се представљају. Оно што они раде зове се мимикрија, у природи позната и међу нижим облицима живота. Они само попримају лик патриота и великих националиста у позитивном смислу те речи. Та политичка мимикрија као и биолошка, служи да завара жртву. У овом случају режим обмањује национално оријентисано бирачко тело. У ту сврху се огрће заставама и другим државним и националним симболима, манипулише национално осетљивим темама, форсира националну реторику до максимума, застрашује грађане стварним или имагинарним непријатељима и истовремено се представља као њихов заштитник од истих итд. Међутим, цела та спољашња политичка опна служи да маскира унутрашњу суштину која има сасвим другу природу. Зато не треба да чуди што режим једно прича, а друго ради. Његов тренутни проблем је што је размак између речи и поступака временом постао толико велики да је неуочљив мањем броју грађана од критичног броја довољног за очување власти. Због тога уместо манипулацијом, режим мора да се све више брани голом безаконитом силом. А та гола сила је једино што ће му на крају остати. У том смислу паравојни камп, колоквијално назван Ћациленд, претећи делује као припремљено ново национално стратиште. Стратиште које је толико перверзно и монструозно да у њему српски народ носи етикету свог џелата из претходног великог стратишта.
Треба на крају додати и запажање да режим како би подупро теорију о усташтву у Србији истиче везу појединих истакнутих актера протеста са Хрватском. Ова веза је често бенигна, у смислу да они воде порекло из Хрватске или имају поред српског и хрватски пасош. Међутим, постоји основана сумња да неки од медијски истакнутијих учесника протеста играју за режим тако што му дају аргументе у прилог ове теорије. На пример, дају изјаве које су супротне националним интересима, одржавају састанке у Хрватској или им се после снимљеног састанка пред скуп 15. марта омогућава да побегну баш у Хрватску, иако је јасно да особа осумњичена за кривично дело припремано на снимку не би могла без дозволе служби безбедности да напусти свој стан, а не државу. Дакле, режим се не бави само политичком мимикријом, већ преко својих убачених елемената покушава да промени политички портрет и другој страни. Обмана је у том смислу двострука. На једној страни су глумци који глуме патриоте, а на другој глумци који глуме усташе. И једни и други су актери истог филма и подређени истом режисеру.
Новак Ковач
Фото: Информер ТВ/Инфо дан/Принтсцреен
