Ових дана се по друштвеним мрежама, највише на Твитеру (не, нећу НИКАДА ту мрежу звати „X“), води велика полемика око верника у Христа којима је указана прилика да у Храму Светог Саве виде једну од најстаријих реликвија у свету хришћанства, парче тканине названо Појас Пресвете Богородице.
Док се редови протежу у недоглед, Храм је отворен 24/7, а самим тим је отворена и тема за расправу, где не мало људи/налога на мрежама омаловажава људе који чекају у реду, називајући их затуцанима, сма(т)рају да као такви никада не можемо бити део модерног света, а нама најближи „модерни свет“ је ЕУ, па бих волео нешто да им напишем.
Наиме, игром судбине и неких одлука живим у тој ЕУ више од деценије, али да не смарам о свом путешествију и животним (не)приликама, описаћу неке догађаје из последњих пар недеља свог живота, у месту где сам решио да „пустим корење“.
Место се зове Самбуца ди Сицилиа, некада под именом Самбуца Забут, али се то име, наденуто по арапском владару из 9. века Емиру Ал-Забуту, није свидело извесном Бениту М, те је 1923. Забут прешло у „ди Сицилиа“, јер је, како сте већ и сами закључили, верујем, место лоцирано на Сицилији, провинција Агриђенто.
То је прилично мало место, односно број становника је мали, нешто испод 6 хиљада душа, једно од оних места које су ушле у пројекат “ Кућа за 1 евро“ а тиме су привукли велики број странаца, па тако у нашој малој заједници имамо људе са свих страна света, од Аустралије, Канаде, малтене из сваке државе САД-а, Јужне Америке, Африке, наравно и из целе ЕУ, а и са Балкана.
Иако постоји и види се „менталитет малог места“, у овој малој заједници сви су прихваћени оберучке, угошћени, мештани, који махом говоре само италијански и сицилијански, налазе начин да комуницирају са људима који не знају ни реч од та два језика. У задњих неколико година у овом месту склопљено је и пар истополних бракова, људи на улици честитају, јер се реч брзо прошири, доносе поклоне ничим изазвани. Супруга и ја се активно дружимо са једним геј брачним паром, тако да ту информацију имам из прве руке. Ово пишем као пример којим желим да Вам покажем да је ово мало место врло модерно и отворено за различите људе, вере и схватања, па тако на улазу у „арапску четврт“ стоји огроман мурал Светог Ђорђа, а поред тога назив улице на италијанском и арапском језику, а у самој четврти се налази „Цхиеса Мадре“, мајка-црква, која је била нормански замак, џамија, па црква.
Е сада, ако Вас нисам много сморио, долазимо до главне ствари, због које сам и започео ово писаније, а то је догађај који се, од 1575. године редовно одржава треће недеље месеца маја, Ла Феста ди Мариа СС. делл’Удиенза, односно један веома упечатљив локални црквени празник посвећен Богородици.
Настао је тако што су, по предању, 75. године 16. века, у време када је село било погођено тешким болестима (помињу се куга и колера), неки пастири пронашли, у једној кући на периферији, зазидану мермерну статуу Богородице која у наручју држи бебу-Христа. Одлучили су да је донесу у село, у улицу под именом „Инфермериа“, јер је та улица била намењена као сабирни центар за тешко оболеле и тада су, наводно, болесни почели да оздрављају, временом је болест нестала и никада се није вратила. Та статуа је смештена у једну од многих локалних цркава, изграђено јој је мермерно постоље и од тада креће обичај који је пре неколико дана одржан по 451. пут.
Припреме за те својеврсне „литије“ почињу недељама раније, када такозвано „братство“, велика група волонтера свих старосних доба и занимања, од пољопривредника до лекара, украшава улице дрвеним луковима које носе осветљење, сијалице које формирају боје италијанске заставе, украшавају се и споредне улице, на неким местима се постављају богато украшене круне пречника око два метра, које „лебде“ над улицама на сајлама повезаним за бандере или куће. Фестивал се одржава током 7-10 дана пре треће недеље у мају, јер је садржај богат, свакодневно се дешава нешто, од окупљања олд-тимер аутомобила, дефилеа коњских запрега и фолклорних ансамбала до промоција књига, док градски оркестар са трубама и бубњевима даноноћно и неуморно маршира улицама. Тих дана се наша мала и успавана Самбука претвара у центар дешавања, број присутних људи расте чак и за 500%, а на улици се чује мноштво различитих језика.
То све кулминира у већ поменутој трећој недељи месеца маја, око 9 увече, када “ братство“ провлачи кроз постоље статуе три огромне греде, тада се једини пут отварају велика црквена врата и онда, 90 људи, добро синхронизованих, износе конструкцију, тешку преко тоне, на улицу, на својим раменима.
У тренутку када Богородица излази кроз огромна врата креће ватромет, праћен узвицима и аплаузом, док многи, иако су ту сцену за живота видели више од 50-60 пута, бришу сузе са образа.
Статуа се онда спушта на припремљене носаче који стоје испод најближе и највеће круне, одржава се миса, а неколико чланова братства чупкају комадиће памука, вате, њима овлаш додирују статуу и те комадиће, за које се верује да после тога имају исцелитељске моћи, деле хиљадама окупљених људи. Након тога, конструкција се поново диже на рамена и поворка креће улицама села, а улице су прилично уске и под великим нагибом, није лако ићи ни узбрдо ни низбрдо, па оне распоређене круне служе као ознака за одмориште, где се људи из братства смењују, праве полусатну паузу, док се из околних кућа уз осмехе износи храна и пиће. Током целе ноћи Богородица путује километрима, на раменима верника, све док се пред зору не врати у „своју“ цркву, где ће дочекивати вернике и чекати следећи мај, да поново обрадује и уједини село, да покуша да излечи болесне, да стави осмехе на лице многих који наменски дођу у Самбуку тих дана, да би присуствовали том догађају…
Ето, једна цртица из затуцаних живота затуцаног народа из затуцане Италије, чланице затуцане ЕУ, као паралела са дешавањем у престоници Србије.
Чини ми се да морамо да прихватимо чињеницу да, иако друштво напредује, постоје и обичаји које мноштво људи цени и поштује, морамо да схватимо да особа која целива крст носи у џепу нови и-Пхоне, као и да људи којима „Алеxа“ укључује и искључује уређаје по кући славе крсну славу. Наравно, постоје и они којима није занимљиво ни једно ни друго, али битно је да се та два света не називају погрдним именима и да се не прави раздор, јер, јединство и међусобно поштовање су оно што проповедају и вера и грађанско васпитање…
Срђан Баклижа
